TIHOMIR JOVANOVIĆ – TOĆA

NEURO–PSIHIJATAR

           

Upoznavanje sa dečakom iz crnotravske planine, odraslog u Leskovcu, studirao u Beogradu, spacijalizirao u Skoplju i Zegrebu, na studijskim boravcima u Parizu, Moskvi, Lenjingradu, Londonu i Briselu.

 

Na nizu domaćih i međurandnih kongresa i simpozijuma referisao o svojim stručnim i naučnim istraživanjima.

 

Tihomir Jovanović, čije je nadiimak „Toća“ nastao u porodici, iz milošte prema ljupkom dečaku. Ime je prošlo kroz više faza sa uzrastom: Tikica, Tićica, Tokica, Tole i konačno Toćica – Toća! Od malena je smatrao sebe stvorenim da uvek nešto kreira, za dobrobit ne samo svoju. U sebi je oformio više dimenzija. Ovde će biti reči o njegovoj duhovnoj dimenziji.

 

Uvek se borio ne samo za sopstveno stvaralaštvo, ljudsku slobodu, jednakost među ljudima, obejektivni humanizam i saradnji sa svima koji je prihvataju na bazi stvaralačkog povraratnog sprega.

 

 

Zvanično, rođen 10 avgusta 1928.godine, po pravoslavnom kalendaru, stvarno u petak pre Bogorodice, a po pričanju majke. Sve se odugralo u planini u padiniprema Orlovcu. Ona je skupljala pokošeno seno, na livadi.. Odjednom, porodiljski grćevi, kako je to bilo po četvrti put, četvrti porođahj, imala je stečeno iskustvo. Sve je išlo lagano, bez teškoća. Tu se brzo brzo odvijaklžlo, a porođajje bio lagan; srpom je prisutna svekrva presekla pupak. I tako, dok je zalazilo sunce, dečak je bio donet kući: u mahali Gornji Strumićevi rejona Zlatanci u Crnoj Travi.

Toća u četvrtoj godini kaptira izvore u Dolini kraj G. Strumićeva. U petoj godini pravi „kosu“ od drveta i glavni je pratilac kosača u planini blizu Orlovca. Sve je to bilo dok je sunce obasjavalo visoke bukve i divne, cvetne livade perepune ne samo pčela i ptica.

U osmoj godini, kao učenik drugog razreda Osnovne škole, učio je obućarski zanat kod čika Vaneta, oca najboljeg školskog druga Slobodana. Već tada je odlučio da ne bude zidar, jer se otac kao građevinar „mnogo mučio“, leti i zimi.

Od malena zaljubljenik u stripove: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Veliki, Plavi zabavnik itd. Tada je već znao ne samo za Flaš Gordona, Zigomara, Či Janga. Strasno je čitao: Žil Verna, Mark Tvena, Dikensa, Gogolja, Tolstoja, a posebno se divio Šekspiru u Puškinu. Sa Fantomom i njegim psom, Devisom, se zbližio sa Afrikom, Azijom, Sibirom, Amerikom, Austalijom, Severnim i Južnim lednicima. Bio uz pomoć mašte i Vlaš Gordona, na Marsu, Mesecu, Veneri, Saturnu… i našao se u beskraju vasione. Sa svršenih 12 godina prihvatio da bude stolarski učenik. Otac je mislio da mu se sin upisao u Građevinsku školu, ali to je bila Građanska škola. Tako je nastao prelom u daljoj edukaciji. Takonastalo povezivanje životnei intelektualne prakse.

Negde u to vreme mu se pri ruci se našla knjiga „Vaskrsli bogovi“ od Mereškovskog. Nakon toga čvrsto je odlučuio da mu idal bude Leonardo da Vinči. Sve je činio da bude slikar, vajar, graditelj i stvaralac u želji da bude koristan ne samo za sebe. Novca za boje i platna, nije bilo, ali su tu bili: papir, olovkai i ilovača. Mogao je da crta, piše i vaja. I pak, jedno su želje dečaka a drugo šta donose ratovi i pakao koji je povremeno dečaka orkuživeo.

Uvek se pitao od kuda kod nekih ljudi toliko destruktivnosti i teško razumljivih budalaština? Bio je to samo jedan od razloga što se opredelio za Medicinu i posebno Neurologiju i Psihijatriju.

 

Najpre da vidimo i čujemo šta je to o Toći pisao njegov gimnazijski drug, Dušan Stošić. profesor književnosti.

            Ovo su  njegove – Autobiogreafske  BELESKE

 

Наша чаршија

Лушан Сшошић

АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА (Помак, 2006.)

У лесковачку гимназију прешао сам и врањске гимназије. То је било 1946. године када су се моји родитељи преселили из Прешева и купили кућу у Лесковцу, у улици Страхињића Бана. То је била типична улица старог Лесковца са малим кућама. После је све то срушено и ми смо до-били трособни стан у истој улици, а уз то и кућу са баштом у Горњем по-љу.

Уписао сам се у шести разред лесковачке гимназије.

Одмах сам стекао нове другове: Крсту Димитријевића, Богосава Васића, Југослава Рајковића и Звонка Марића, апотекарског сина.

У то време је литерарна секција ове школе била врло активна и на мене је оставила дубоку утисак дебата о приповеци, мислим да је њен наслов био "Шајкача", коју је написао и прочитао Тихомир Јовановић -Тоћа. Ако се добро сећам, радило се о јунаку приче коме је окупаторски полицајац наредио да баци шајкачу, а овај је то и послушао, што је био кукавички поступак. Како је Звонко Марић у дискусији рекао да би тако учинио и сам аутор приче Тоћа, раз-говор је кренуо око питања односа писца и његових јунака. Гимназија је имала и школски лист који су уређивали Николај Тимченко, Миодраг Митић и Јован Букелић.

Ево мојих главних сећања из тог далеког доба.

Ја сам успоставио пријатељске односе са Крстом, Васићем, Звонком и Тоћом. Уплашеном дечку из касабе све је личило на блистави интелекту-ални рај. У кући Звонкових родитеља приређивали су се концерти. Тијана је свирала клавир, Пеђа - саксофон а Звонко виолину. Чини ми се да су се помињали Шостакович и Сарасате.

Овде су вођени и разговори о лит-ератури, науци и филозофији. Међутим, много значајнији и интересантнији су били састанци у кући Тоћиних родитеља.

Ако је Звонко, још тада, био најобразованији лесковчанин и прави европски господин, Тоћа је пред-стављао пролетерског и ренесансног генија свестраности. У исти мах и приповедач и сликар и вајар и научник, он је горео интензивним стваралачким   пламеном.  

Његова друга активност Је била организациони рад у школи. Био је високи ом-ладински руководилац.

Његова трећа особеност се састојала у мистичном ентузијазму којим је снажно ширио дух интелектуалних авантура на околину.

Из мистичног ентузијазма родио се Кружок младих научника а састанци овог необичног кружока одржавали су се у Тоћиној соби у кући његових родитеља.

Ја сам запамтио следеће чланове тог кружока: Југослава, Васића, Кулића, Крсту, Звонка...Било је и других мање редовних. Тоћа је био творац, аниматор и мозак и душа кружока. Принципи оснивања и пос-тојања кружока били су жеђ за неограниченом истином, борба за истину и неограничена слобода исказивања властитог мишљења.

Најпре се разговарало о природ-но-научним темама. Разна питања физике, неурологије (превасходно Тоћине теме), космологије, дарвиниз-ма, марксистичке филозофије, пита-ње дијалектике.

Постепено се преко тумачења Стаљинових "Питања лењинизма" прешло и на друштвено-политичке теме. Да ли је Стаљин већи од Лењина? Било је то прво јеретичко питање које нас је одвело у пределе опасне смелости.

Тоћа и Звонко су исказали став да се Стаљин не може поредити са Лењином. Настала је нека језива тишина и ја сам се грдно уплашио. Неко је хтео да саму ствар ублажи па је рекао да се друг Тито може поредити и са Лењином и са Марксом. У једном тренутку Звонко је рекао да Тито није никакав интелектуалац и да не уме чак ни да говори. Тоћа се убацио са тврдњом да Стаљин такође није научник. Имао сам осећај да падамо у бездан, да идемо у неки пакао. У овом тренутку неко је додао да се за време окупације могао да ви-ди огроман плакат на коме су били вођи Октобарске револуције које је Стаљин стрељао, обешени попови како висе на вешалима, поворке се-љака које одводе у Сибир. Неко је рекао да није тачно да су постојали такви плакати. Један други је изјавио да је његов брат, скојевац, цепао такве плакате кад не види нико.

Састанци су се одржавали често. Тоћа је показивао неку дебелу књигу у којој пише да је Лењин имао сифи-лис. Неко је, можда Звонко, говорио да је Карл Кауцки рекао све што тре-ба да се каже о Октобарској револу-цији.

Крста је изненада дрекнуо да су и партизани вршили злочине. Стре-љали су његовог деду, Милтена, пот-пуно невиног. Крста је још додао: У свету владају власт и новац. Код нас само власт вреди. Никакво знање, никакав таленат. Тоћо, тебе ће да ухапсе. У ОЗНИ су ме питали за тебе и за Звонка.

Ништа лоше нисам рекао.

Кад из ове удаљености погледам тај Тоћин кружок чудим се интуици-ји и зрелости тих дечака. Храбри нис-мо били. Уопште нисмо до краја били свесни у шта смо се упустили. Међутим, било је то прво истински демократско тело у нашој земљи.

Касније су сви чланови кружока постали истакнути ствараоци.

Кружок је престао да постоји одмах после Резолуције Информбироа.

 

Knjige dr T.Jovanovića - Toće – Enciklopedijski duh na delu    

U svojim  knjigama (Misli koje leče, Nepoznati svet snova, Prvih 100 pitanja za psihijatra, Čovek na bespuću ili Kako pronaći sebe, Pamćenje veliko čudo prirode Parapsihologija između mistike i nauke), Tihomir Jovanović, napravio je briljantan pokušaj da se zamisli nad pitanjem o svetu i čoveku. On ističe potrebu čoveka za pravom istinom, za životom sa pravednim duhom, pravim Bogom. Autorov tekst je prožet prezirom prema lažima i pakostima svih vremena. On svoj analitički i sintetički duh usmerava, pre svega, na brojne pojave koje je teško objasniti.

U svojoj knjizi Misli koje leče, ukazao je da nema pravog izlečenja i zalečenja u psihihatriji, bez primene Petodimentzionalnog pristupa u lečnju (telo, duša socijum, ergo-i rekreativna terapija).

Tihomir Jovanović s nostalgijom tvrdi da je lako bilo drevnim narodima koji su imali Raj za pravedne, poštene, verne, darodavce, ispunjenih ljubavlju. Pakao za prevarante, kradljivce, lažove, špekulante,  i za ubice svih kategorija. “U raju je bio Bog sa anđelima, apostolima i svecima, bio je tu i Alah, sa prorocima, kao i umrlih u mučeništvu poginulih za pravednu veru“.

U svojoj drugoj knjizi Nerpoznati svet snova, pored pregleda pristpa snovima Jovanović ističe da bez razmavanje Fokalne teorija snova, teško je shvatiti snove, njihovo tumačenje i korišćenje u terapijske svrhe. To je moguće iz razmevanje pojma Elementarnih psihičkih funkcija, koje su u direktnoj vezi sa uticajem naslednih, genskih faktora i samoga mozga odgovornog za produkciju duše.

Ćoveka kao indiviuu T. Jovanović, shvata kao svet za SEBE. Nasuprot tome ističe on: „Nebo je prepunjeno zvezdama, a to su sunca, oko kojih kruže planete. Svima je poznato da se i naša Zemlja okreće, kao druge planete, oko naše zvezde, oko Sunca. Ono samo se takođe kreće nekom ogromnom brzinom unutar naše Galaksije. A svemir je ispunjen za sada beskrajno udaljenim galaksijama, koje do sada još nisu izbrojane. Svaki novi, precizniji, moderniji teleskop otkrije po neku galaksiju, udaljenu preko milion svetlosnih godina. Svemir se stalno širi, već preko desetak milijardi godina. Samo se može pretpostaviti da Univerzum pulsira, od jedne beskrajno male tačke, do beskrajnog prostranstva“.

Još je stari Heraklit rekao «sve teče, sve se menja!». Po utvrđenom «krugu», u kome se javlja posred starog uvek i nešto novo. Tako ima stalne potrebe da ljudski duh bude ispunjen nemirom, i da istražuje“.

            Ovaj pokušaj odgovaranja na teška i složena pitanja praćen je i autorovom skepsom. Tako se on na jednom mestu pita :“Da li je ovo još jedan don-kihotski pokušaj da se pruže odgovori?“

Tihomir Jovanović pruža jedan ključ, koji daje dosta kategoričan i jasan odgovor. Sve to potkrepljeno je bogatom argumentacijom u toku koje je došla do izražaja nesvakidašnja erudicija i gde se pokazuje radoznalost stvaralačkog duha.

U knjizi Čovek na bespuću ili kako pronaći sebe Jovanović je ukazao na brojne probleme koje prate savremenog čoveka, ali i puteve kako ih treba savlađivati, uz stalni borbi sa poteškoćama isboriti se sa bolji život scvakog pojedinca..

Da bi ovi problemi bili jasniji svakom pojedincu nabolje je prikazano kroz knjigu Prvih 100 pitanja za psihijatra, gde kroz svako od ovih pitanja pružaju se i direktni, praktični saveti u savlađivanju problema koji se mogu javiti i psihijatrijskoj praksi.

Temama koje ovaj autor razmatra u svojim knjigama prilazi se sa raznih strana: na pojave se gleda iz uglova psihijatrije i psihologije, fizike i biologije, epistemologije i filozofije i argumentacija je vođena kako logičko-metodološki tako i opširnim ekskursima u istoriju tematskih oblasti. Brojni moto-citati upoznaju nas sa stavovima velikih umova prema tezama i zaključcima postavljanih i izvođenih u knjigama, a leksikografske deonice su u funkciji celine.

U svojoj knjizi Pamćenje, veliko čudo prirode ukazao je na stalnu vezi između promena u svetu fizičkog, biološkog i psihološkog, kao i na puteve kako da se  lakše sačuva pamćenje koje se želi, od onoga što predstavlja nepotrebno i štetno, tj. zaboravljanje.

Po Tihomiru Jovanovicu sve pojave sveta oko nas dele se u tri osnovne forme egzistencije (fizike, biologije, duha).  Kategorički se tvrdi da unutar, kao i izvan njih ne postoji ništa. Tri su oblika: svet fizičko-hemijskog, svet živih bića i svet duha.

Svet fizičke egzistencije, je sve ono što postoji izvan čoveka, izvan živih bića, a istovremeno je predmet izučavanja fizike, hemije, biofizike, astronomije, odnosno nauka koje izučavaju materijalne, fizičke odnosno fizikalne odnose unutar toga sveta. Vladaju zakoni jednostavnih odnosa. Postoje jedinice u kojima se može primeniti matematika, kojom se mnogo može objasniti. Svi odnosi ne  mogu  se meriti matematičkim zakonitostima u kojima vladaju  jasni, elementarni odnosi koji imaju svoju  zakonitost koja se tek duhovnim sadržajem može jasno uočiti.

Svet živih bića obuhvata sve ono što se reprodukuje na bilo koji način. Nauka koja ih izučava je biologija ali i ostale nauke koje se bave živim bićima. Matematika se može uslovno primeniti, ali nikada se njome ne mogu razrešiti problemi koji se postavljaju, jer se ništa ne može svesti na «proste odnose», jer je reprodukcija osnovni postulat. Jedan i jedan, nisu dva nego i dva i više od dva.

            Treći oblik egzistencije je svet duha, svega što proizvodi ljudska svest u bilo kakvom obliku i može da pravi od uobličavanja fizičkog sveta, obrade i živih bića, ali i da proizvodi i sve oko sebe. Svet duha uobličava svoju okolinu, pravi puteve, pripitomljuje životinje, izgrađuje prevozna sredstva, zgrade, kanališe reke, mora, izgrađuje letilice, pa i satelite koji se kreću svemirom. Sama matematika je predmet duha, kao i svi oblici koji su produkt rada ljudskog mozga. Tu spadaju i mistične pojave, religije, nauke i svi oblici umetničkog stvaralaštva. Našeg autora prvenstveno i osobito interesuju modaliteti para-svest i para-fenomeni.

Tihomir Jovanović na njih gleda kao da su negde «pored», «između», «onostrano». Oni postoje zajedno sa čovekom, a koliko izvan njega – pokušava da objasni razmatranje u ovoj knjizi. Autor ima i pretenziju da odgoneta zagonetno i predviđa buduće i on to čini s mnogo mere i ozbiljnosti.

Sve što je stvorila ljudska ruka, u biologiji, ili fizičkom svetu, - daje svoj pečat ljudskom duhu i može se okarakterisati kao oblikovanje onoga što je produkt čovekovog stvaralaštva. To se odnosi na objekte koje ljudi podižu, oblikovanje biljaka i prilagođavanje životinja. Posebna oblast koja obuhvata stvaralaštvo duha su para-fenomeni, i bilo koja doživljavanja ili oblikovanja i njihovo pretvaranje u ispoljavanje duha na njemu svojstveni način.

U delu Parapsihjologija između mistike i nauke jasno istakao razliku između upotrebu i zloupotrebu tekovina ljudskog duha u razumevanju duševnog, duhovnog i njegove veze sa spoljašnjim svetom. Da bi se jasnije razumele ljudske ličnosti treba znati da se svest, kao elementarna psihička funkcija, prezentuje u svojih šest modaliteta (eusvest, prisvest, nadsvest, podsvest, nesvest i prasvest). Svaki od ovih modalieta ima svoje mesto, koje se najčće povezuju, isprepliću i opet pojavljuju da ih je teško razlučiti, bez posebne analize.

Specifičnost para-fenomena je da su oni deo ljudskog duha, koji pokušava da dokaže autohtonost nekih pojava nezavisno od njihovog stvaraoca, od čoveka, ali i da ne postoji «misao i njeno stvaralaštvo» izvan čovekovog mozga. U suštini para-fenomeni su produkt čovekovih misli pretvorenih i svojevrsne talase i vibracije za kojima se traga u više oblasti. Pitanje koje osobito zaokuplja autorovu pažnju je objektivna «fizička» egzistencija para-fenomena.

Knjige našeg autora  dokaz su enciklopedijske obrazovanosti njenog autora i suptilnosti njegovog istraživačkog duha.

            Svako od postavljenih pitanja bi samo po sebi moglo da zahteva posebnu obradu, niz dokaza, rasvetljavanje dilema koje može da izaziva. Autor je svestan toga. Kao i drugih mogućnosti koje mu se pružaju kao varijante odgovora. On ostavlja brojnim čitaocima, saradnicima a i kolegama i stručnjacima da mu ukažu na neka svoja iskustva i iznesu svoje dileme koje se mogu javiti kako u životu tako i njihovoj lekarskoj i psihoterapijskoj praksi. Brojne su metodološke dileme koje se javljaju danas u filozofiji i psihijatriji. Upravo kao i saradnja sa nekim granama iz kojih one neposredno izviru. U prvom redu to je anatomija CNS-a, njegova biohemija i fiziologija, posebno neurološke dileme, neuropsihijatrijska razmatranja, povezanost izmedju strukture i duševnog života. Uvek treba imati na umu da je sama Psihijatrija ipak jedna posebna specijalnost u oblasti Medicine i da ona, iako povezana sa Filozofijim, Psihologijom i Sociologijom, samo je primenjena specijalnost koja koristi sva dostignuća ne samo pomentih nauka.

Dušan Stošić 

 

 

JOVANOVIĆ S. TIHOMIR – TOĆA

Rođen avgusta 1928. god. u Crnoj Travi, u porodici građevinara, kao četvrto od šestoro dece.          Od svoje pete godine rastao u Leskovcu.Osnovnu, Građansku školu kao i gimnaziju učio u istom gradu.

Završio Medicinski fakultet u Beogradu.

Lekar Opšte bolnice od 1957 do 1960. god. u Leskovcu. Radio u okviru Crvenog krsta, bavio se lečenjem alkoholičara, a posebno bio na obuci iz Sudske medicine u Institutu Medicinskog fakulteta univerziteta u Beogradu. Bio sudski obducent i veštak za sudsku medicinu.

Specijalizirao Neurologiju i Psihijatriju, u Skoplju i Zagrebu, 1960/63. godine. Bio na obuci iz psihoterapije na Klinici Rebro.

Lekar Neuropsihijatrijske klinike u Skoplju, u periodu od 1961 do 1964.god. Konsultant neurolog u kliničkom centru.

Lekar Neuropsihijatrijske bolnice «Dr Laza K. Lazarević» - Beograd, od 1965. do penzionisanja, 1994. godine. Najpre kao načelnik odeljenja «B» gde je organizovao funkcionalnu terapijsku zajednicu na na zatvorenom odeljenju za akutne psihoze žena. Iz toga perioda potiče njegova praktična primena «Petodimenzionalnog tretmana psihoza. Primarijus od 1070.

Od 1977. godine je direktor Sektora za urgentna psihijatrijska stanja bolnice. Objavio preko sam ili sa saradnicima, preko 220 naučnih, stručnih i literalnih prikaza.

Objavio više radova, kao skripta za internu upotrebu o parafreniji, mentalnom automatizmu, znacima psihoza, halucinacijama i paranoidnim stanjima.

U svojoj psihijatrijskoj praksi je  sprovodio svoj tzv. petodimenzioni sistem, da se psihijatrijski pacijenti leče kao društvena bića. Ovaj  sistem podrazumeva (1) telo, soma; (2) dušu, psihu; (3) socijum), drušvo: (4) ergo-radna delatnosti i (5) rekerativne aktivnosti. Ovakav pristup je dovoljan i za njegovu humnističku filozofski pristup, za razrešenjem međučjudskih konflikata.

Međutim, ovaj njegov pristup terapiji duševnih bolesnika ostaje za neka bolja buduća vremena. Još uvek dominira shvatanje da se na čovekov mozak atakuje samo lekovima, a druge metode o kore opisao u mnogim svojim radovima i knjigama, još uvek su marginalne, jer iziskuju mnogo veće angažovanje terapeuta i mnogo veća materijalna sredstva.

Naučnim činjenicama, eksperimentima i citatima istraživača, mislilaca pa čak i političara data je ogromna prostorna prednost u odnosu na interpretacije našega autora. Interpretacije su nenametljive i kratke, ali uvek dobro odmerene i date na pravom mestu.

Posebne oblasti interesovanja su: shizofrenija, paranoidna stanja, psihofarmakologija, granična područja, psihoterapija, parapsihologija, posebno relacije telesnog, duševnog i  duhovnog.

Obrađuje (ali ne objavljuje) godinama odnos materijalnog, biološkog duhovnog osvrtom na filozofske aspekte istorigrafioje i sazrevanja čovečanstva kao celine Sagledavanje ljudskih zabluda kroz edukacije ljudi kao duhovnih bića.

 

Aktivno se bavi pisanjem od 1944.godine – kada je počeo da piše Auto-spise, forme dnevnika tokom okupacije u Leskovcu i nakon oslobođenja.

Kao Ekspeditor za propagandu Komande područja u Leskovcu, 1945.godine pisao je za Zidne novine niz članaka i pesama, koje su isticale vrline boraca NOV i POJ. Rezervni je kapetan I klase JNA. Redom svake godine za vreme školskih raspusta bio je učesnik radnih akcija: od Brčko-Banovići, Šamac-Sarajeva, preko Autoputa i Novog Beograda do Hidrocentrale Mavrovo.

Bio je aktivni član Literarne sekcije leskovačke gimnazije «Vulović», gde je čitao svoje pripovetke i eseje, kao i neke od svojih pesama.

Član je Književnog kluba «Branko Čopić», Književnog kluba «Slobodan Marković- Markoni» , kao i Saveza književnika Jugoslavije, u Beogradu.

 

U braku je od 1960.godine. Žena je sada u penziji, drsci Olga Dimitrova-Jovanović, specijalista za Fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, profesorka je Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ima dva sina, Alaksandra i Nenada. Aleksandar je lekar, bio na obuci na klinici Mejo u SAD, a sada je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Dandiju. Sin Nenad je biolog i magistar medicinskih nauka.

 

 

KRATAK REZIME KNJIGA

 

МИСЛИ КОЈЕ ЛЕЧЕ

У теоријском делу књиге ¨Мисли које лече¨, који је др. Јовановић додао свом другом издању, у кратком прегледу развоја филозофске мисли, аутор је показао како се постепено развијала самосвест односно свест о самој себи. Преглед полази од Анаксагоре преко Аристотела и средњег века до новог доб. Свест прво спознаје свет око себе, свест о објекту, а тек потом сопствену суштину. Или, како истичу филозофи егзистенцијализма (Сартр) – свест о објекту претходи односу према субјекту, саморефлексији. Свест се дакле, као инструмент спознаје развијала милионима година, а питање њене суштине је постављено тек у историјском периоду са развојем, најпре, филозофије, а потом и других наука које се баве овим проблемом. Показало се а је на ово питање много теже одговорити него што је у почетку изгледало. Дефинитивног одговора још увек нема као што је случај и са другим категоријалним појмовима. Међутим, одговор на ово питање је императив за психијатра због тога што тек полазећи од тога шта је нормална свест, или, у Јовановићевој терминологији, еусвест, може говорити о њеним поремећајима код својих пацијената.

             Тихомир Јовановић као најзначајнију карактеристику свести истиче њену слојевитост, њене модалитете, од еусвести преко надсвести до несвесног и парасвесног; од фокуса или жиже свести до мање свесних и несвесних слојева. Или, у класичној терминологији, до свесног интелекта (intellectus agens) до скривеног ума (abditum mentis) ¨тамних¨ делова свести одакле долазе не само ¨мрачне¨ идеје већ, каквог ли парадокса, и оне најсветлије, визионарске, идеје провиђења.

  Поремећај било којег модалитета еусвести у исто време је и поремећај свести као целине. Али у зависности од тога који је модалитет поремећен, блокиран или хиперактиван, зависи природа тока свести, њени поремећаји и начин опште духовне терапије и реинтеграције.

  Из оваквог теоријског полазишта логично је што се наш аутор определио за релативистички усмерену реинтегративну психотерапију. Овде имамо један флексибилан прилаз прилагођен конкретној особи који, поштујући најпре опште вредности, а потом и својеврсну индивидуалност личности, треба да повећа њену толерантност и прилагодљивост. Сентенце које наш аутор даје треба да духовно активирају пацијента и то у његовој најважнијој – моралној сфери. Кроз ову активност психијатар открива систем вредности свога пацијента, његове основне моралне дилеме и примарни мотив који је осујећен и који је, као такав, генератор пацијентових тегоба.

  Терапеут има задатак, и то је најважније истаћи, да пацијенту пружи више начина за излаз из кризе, а не једну ригидност да замени другом, или једну крајност – другом, што се практичној најчешће дешава.

   Овим теоријским допунама за ово, друго издање своје књиге, аутор је омогућио боље разумевање његове методе и повећао могућност њене шире употребе и њеног даљег развоја од стране оних који увиђају да су и психијатријски пацијенти мислећа и морална бића и да им је неопходна свестрана реинтеграције укључујући и духовну, најважнију сферу сваког човека.

                                                                                          

 

MISLIKOJELEČE (sadržaj trećeg izdanja)

С Е Н Т Е Н Ц Е

Објашњење које се односе на време када су ове биле унете: за прво издање; – болд; друго – болд са курзивом; треће – болд, курзив и подвучено.

 

АЛТРУИЗАМ

БОГ 

БОЛЕСТИ

БРАК

БРИГА

ДЕМОКРАТИЈА

ДЕЦА

ДИПЛОМАТИЈА 

ДОМОВИНА

ДОСТОЈАНСТВО

ЖЕНА

ЖИВОТ

ЖРТВОВАЊЕ

ЗАБЛУДА

ЗАБОРАВНОСТ

ИСТИНА

ИНАТ

ЉУБАВ

МАГИЈА

МИШЉЕЊЕ

МРЗОВОЉА

ОБРАЗОВАЊЕ

ПАТЊА

ПОЛИТИКА

ПОЛИТИЧАРИ

ПРАВДА

ПРЕВАРА

ПРИЈАТЕЉСТВО

РАДОСТ

РАТОВИ

СИРОМАШТВО

СЛОБОДА

СМРТ

СНОВИ

СТАРОСТ

СРЕЋА

ТУГА

ХРАБРОСТ

ЧОВЕК

РАЗНО

ПЕТ ДИМЕНЗИЈА У ТРЕТМАНУ ПСИХОТИЧКИХ БОЛЕСНИКА

ПРИМЕНА ПЕТОДИМЕНЗИОНАЛНОГ ТРЕТМАНА УСЛОВ УСПЕШНОГ ЛЕЧЕЊА – НЕ САМО -- ПСИХИЈАТРИЈСКИХ ПОРЕМЕЋАЈА

РЕИНТЕГРАТИВНА РЕЛАТИВИСТИЧКИ УСМЕРЕНА ПСИХОТЕРАПИЈА

О ФЕНОМЕНОЛОГИЈИ И МОДАЛИТЕТИМА СВЕСТИ

ДРУШТВО И СПРЕЧАВАЊЕ ЉУДСКЕ ДЕСТРУКТИВНОСТИ

Предлози за целисходно понашање

 

 

NEPOZNATI SVET SNOVA

mistika, nauka,  filozofija,  praksa

IPA, Miroslav, ;Beograd, 2000

Summary

There are many ways in explaining dreams.

We decided to be little more specific. Many people are interested in dreams, so we tried that our aproach be understandable not only for experts, but for all people who found that dreams are interesting.

It would be a way in that is separated but on the other hand contemporary connected mystique, philosophy, religion, science, and to a certain degree, a practical use of dreams.

Dreams are various. Some are brief, easily forgotten, and some are long, going in a different ways and developed in different dimensions. There are connected dreams, bizarre dreams, wonderfully dreams, dangerous dreams, dreams full of passion...

There are important and insignificant dreams. Between these two extremes exists a space with multitude possibilities and many variants in which dreams could show.

We are not trying to say many new things about dreams, neither to give all the answers to a thousands of puzzles. We tried to give the one introduction in a dream aproach. And something more. Without emphasized modesty, we are trying to point to ways in an origin of dreams, their interpretations, and use of our dreams in a real life. We tried to give an interpretation of relationship between sleep and dream and our focal, precisely poly-focal theory which could explain rising dreams from different parts of nervous tissue or some anatomical, biochemical and psychological structures also.

Dreams have the one inexorable feature. They are specifically veracious, in uncovering our spiritual life, our mind. Some dreams nothing hide and that is the reason why most people show great respect for dreams. We could say that dreams are laboratory of our spiritual life. They include past, present and future; they are source of numerous opportunities.

Dreams are crucial evidence of connection between mysticism of primitive thought and prevalent magic. To show those connections we tried to point on to historical facts, some elements of mysticism, and some philosophers who wrote about dreams. These investigators knew much about dreams, in their time.

We realize that there is lot of incosistence in our work. We are lack of experimental investigations. We tried to substitute this with clinical, biographical and dream description of clients, patients and autoobservers. We constructed our own practical aproach and show method of dream interpretation- directive-nondirective method "It would not be in a dream if it were not in real". With this method, almost every dream could be treat,. We do not want to deny parapsychological opportunities in dreams, but we tried to restrict this from pseudoscientific and mystical thoughts. Stll, every dream is completely unique product of the dreamer in time and space 

I have been occupied with dreams since my childhood, but I cannot say that I know dreams completely. Even my own dreams sometimes are great mystery for me.

Every time has its own people, all people have their own dreams. Dreams are like their dreamers in space and time. Variants are boundless.

Every person is poor without understanding dreams, , just like humankind would be poor without dreams. This is my small contribution to  a big puzzle.

 

At the end, I like to thank to my associates who made possible to publish in a very short time, my experience and my thoughts.

In a first place, I acknowledge to reviewers Prof. Dr Vladislav Panić and prof. Dr Dragoljub Slijepčević. Also I would like to thank to prof. Dušan Stošić for a special advices and great efforts in editing this text, and also to my collaborators, Vladimir Krasić from the radio broadcasting "What I dream and what is happening to me", Radio Novosti, and Slaviša Ivković, the writer of the book "Dreams''

 

 

REZIME

Snova ima raznovrsnih, kratkotrajnih, odmah zaboravljenih, do onih koji su dugi i odvijaju su na više načina i u više dimenzija. Ima ih povezanih, besmislenih, lepih i čudnih, tužnih i smešnih, opasnih i punih uživanja. Ima "značajnih", ali i “beznačajnih”, a ovi drugi bi bili predmet posebnog zanimanja svakog pojedinca, sa više pitanja i bezbroj zagonetki i ne samo snevača. Između ovih krajnosti, postoji onaj prostor koji obuhvata središni ili raznovrsni deo i odnosi se na bezbroj mogućnosti i niza varijanti u kojima se snovi ispoljavaju.

Ovim se ne pretenduje da o snovima kažemo mnogo i prevashodno novo, niti da damo sve odgovore na bezbroj zagonetki, koje bi čitalac želeo da razjasni. Ovim se zapravo daje jedan uvod u pristupu snovima. I nešto više od toga. Bez naglašene skromnosti ukazujemo na puteve kako treba prići snovima u njihovom poreklu, tumačenju i korišćenju. Izneli smo jedan pogled na odnos spavanja i snova, našu - fokalnu teoriju snova, tačnije polifokalnu teroriju snova, koja se javlja tokom penetracije snova iz nekih oblasti nervnog tkiva, pojedinih biohemijskih i anatomskih, ali i psihičkih struktura. Spavanje, a posebno snovi su “mesto susretanja” između duše i tela.

Snovi imaju jedno neumitno svojstvo, oni su selektivno istiniti, da razotkrivaju naš duševni život, našu ličnost. Neki snovi ništa ne skrivaju. Radi toga i ulivaju najveće poštovanje od interesenata. Može se smatrati "da snovi mogu biti jedna prava autolaboratorija  duševnog života". Sa druge strane, oni predstavljju veći ili manji, ali verni “deo  sveukupnosti” duševnog života. Oni obuhvataju prošlost, sadašnjost, pa i budućnost, izvor su najraznovrsnijih mogućnosti i bezgraničnih, ne samo stručnih preokupacije, literarnih interesovanja, nego i spekulacija kao i mahinacija. Snovi su i krucijalni dokaz veze između misticizma primitivne misli i savremene magije, ali i lagono mesto za manipulisanje  “trgovaca lakovernim”.  Da bi ukazali na te veze mi smo se u našem radu osvrnuli na neke istorijske tekovine, ukazivali na elemente mistike, magičnosti, na neke filozofe koji se bavili snovima i njihovim objašnjavanjem. Ukazali smo da su pomenuti istraživači jako dobro poznavali snove, za svoje doba ili bili i ispred njega. Učinili smo niz pokušaja u razumevanju  snova, tokom istorijskog perioda, ali ne zanemarvanja tih istorijskih tekova pod pritiskom obilja “novih” informacija. Uprkos tome, mi smo svesni naših manjkavosti. Pre svega nedostaju nam potrebna eksperimentalna laboratorijska ispitivanja. Donekle smo pokušali to da nadoknadimo kliničkim, biografskim, sopstvenim opisom snova klijenata, pacijenata ili autoopservera. Takođe smo se služili i sopstvenim opservacijama, kao i višegodišnjim tumačenjema na hiljade snova. Izradili smo i naš praktičan pristup i opisali metodu tumačenja snova – direktivnu-nedirektivnu, “ne bi bilo u snu da se nije prethodno desilo  na javi” pomoću koje se u velikoj meri može prići gotovo svakom snu. Ipak, svaki san je uvek originalan produkt snevača u prostoru i vremenu. Time nismo negirali elemente parapsiholoških mogućnosti rada sa snovima, ali smo ih razgraničili, koliko je to moguće od pseudonaučnih i mističnih prožimanja.

Svako vreme ima svoje ljude, svi ljudi imaju svoje snove. Snovi su onakvi kakvi su ljudi u vremenu i prostoru. Beskonačne su varijante. Bez razumevanja snova, svaki čovek je siromašniji, baš kao što bi i čovečanstvo bilo siromašnije, da nije snova.

 

 

 

 

ČOVEK NA BESPUĆU,

Stručna knjiga, Beograd, 2002

REZIME

Kada se razmišlja o budućnosti, najbolji način jeste, da bi sebi ugodili, planirati na utopistički način. Tako ćemo sebe u znatnoj meri olakšati i donekle utešiti u svetu gde nismo «imali sreće». Pokušajmo da to učinimo, na način koji bismo označili kao «misaoni eksperiment».

Ljudi će se voleti. Svi će raditi posao koji budu hteli i kada budu poželeli. Imaće prinadležnosti koliko im treba. Svako će svakome želeti dobro. Ljudi će voziti kola koja neće zagađivati životnu sredinu. Biće planirane porodice. I retke izumrle životinjske vrste kloniranjem, ponovo će naseljavati Zemlju. Biće na vreme prognozirana odnosno predviđani zemljotresi poplavi i druge elementarne katastrofe. Tako će ljudi moći na vreme da se sklone. Ljudski vek će se produžavati, po potrebi. Zemlja će biti srećno, globalno selo. Turizam će biti vodeća privredna grana dostupna svakom pojedincu. Mržnje neće biti. Svako će biti zadovoljni svojim položajem, ispunjavaće svoje planove. Granica među državama neće biti. Nuklearno oružje i rakete biće uništene, a klasično oružje smešteno po muzejima, atraktivnosti radi, da upozore kakvim se budalaštinama ljudi se nisu služili, pa čak i međusobno ubijali! Svi sporovi biće rešavani dogovorom ako bi ljudi bili srećni! Zar to odista nije nedostižno sa savremenom tehnikom, savremenim duhovnim razvojem, savremenom komunikacijom.

Možda bi tako mogao biti zamišljen Zemaljski raj u savremenoj verziji. U svakom slučaju stvarnost je drukčija. Jednostavno možemo reći da ima onih koji uživaju da nanose pakost, zlo, pa i patnji drugima. Da ne kažemo drugu reč, zadovoljstvo im je nanošenja zla, pa i ubijanje drugih. Na drugi način oni ne mogu. Srećni su kada se drugi muče, kada drugi za njih rade, kada vladaju nad drugim osobama. Jednostavno, interesi se toliko ukrštaju. sukobljavaju,da mira nikakvog ne može biti. Ima li nekog rešenja?

Teškoće se javljaju pri svakom pokušaju usklađivanja odnosa. Čak i između onih koji rastu zajedno, koji su braća i sestre, baš kao i odnosi roditelja sa decom. Problemi se javljaju svakoga časa, pri pokušaju da se bilo koja ideja sprovede, da se obavi neki zadatak, zamišljeni ili stvarni.

U prvoj dimenziji, jedinka treba da bude pripremljena za ovaj svet već pre svog rođenja. Roditelji ne bi smeli da se izlažu otrovima, drogama, intoksikacijama, infekcijama.  Da bi se jedno dete dočekalo, nužan je minimum egzistencijalnih uslova života.

Za duhovni razvoj neophodno je da dete već od rođenja bude adekvatno razvijano, sistematski edukovano u usklađenoj sredini,gde se svako problem, konflikt razjašnjava i u toku već samim svojim postupkom. Školovanje i obrazovanje, telesno i duhovno treba da se odvija u skladu sa već pripremljenim uslovima i sa optimalnim opterećenjima.

           Usklađivnje odnosa unutar porodice, uz stalno razjašnjenje svakog problema biva pretpostavljen problem tako obuhvaćen da zahteva princip primanja i davanja kao najveći zakon koji se daje jednoj zajednici. Najpre kada se radi o školskoj, široj zajednici. Još veći u slučajevima kada je neophodno organizovanje državnih i međudržavnih problema. Svaki od ovih odnosa je zavistan od niza međurelacija; religiozni odnosi, problemi u radnoj penzionisanja, ako pojedinac ima sreće da je doživi. Često nakon toga nastaju organizaciji, tokovi u međusobnoj komunikaciji.

           Problemi radne aktivnosti, koja zahteva da rad bude »koristan« je od posebnog značaja. To se odnosi već od početka samog školovanja, znači od šeste godine života, pa sve do problemi svoje vrste, pa i nakon toga. Upravo je radna aktivnost ona koja obezbeđuje materijalnu osnovu jedinke.

           Na kraju se pojavljuje kao »peta dimenzija« - ljudska potreba za rekreaktivnom aktivnošću, radošću, spremnošću za aktivnost koja je pripremljena isključivo za ljusko biće, koje ima doživljaj sopstvene vrednosti, sreće i vrhunca pravog zadovoljstva.

Sve ovo o čemu smo govorili, namenjeno je isključivo onim ljudskim jedinkama koji su na organizovan način došli na svet, koji i ako su došli neplanirani, uspeli da se organizuju društvu koje ih je moglo da prihvati ili su oni nametnuli svoje konstruktivne stavove.

Nesreće koje pojedinac susreće ili može sresti  podelili bismo na direktno zavisne od čoveka, na indirektan način do koje dovodi ljudska aktivnost, planirana, neplanirana i na kraju elementarne nesreće koje ne zavise od čoveka, ali koje bi trebalo čovek i da očekuje. To su: zemljotresi, vremenske katastrofe, uragani, tajfuni, orkani, poplave, brodolomi...

Čovek, pojedinac, gradeći svih svojih pet dimenzija, bez njihovog povezivanja, teško da može odoleti svemu onome što ga može očekivati tokom njegovog života. Čitava njegova fizička i duhovna edukacija treba da bude ciljano usmerena na savlađivanje poteškoća koje ga mogu očekivati u životu.

 

SADRŽAJ knjige

 I. DIMENZIJE INTEGRALNIOG ŽIVOTA                                                       1

1. Uvodno razmatranje                                                                                            2

2. Čovek u životnoj sredini                                                                                     4

 

II  POKUŠAJ SAGLEDAVANJA DIMENZIJA                                                  9

3. Filozofske i religiozne relacije                                                                            9

4. Religije i sekte                                                                                                    15

5. Saznajni doprinos psihologije                                                                              19

6. Medicina između psihologije. i filozofije                                                 21

7. Fizički, biološki i duhovni oblik egzzistencije.                                        25

8. Elementi psihičkog života                                                                                   27

 

III  SVEST ČOVEKA                                                                                            29

9. Model psihičkih funkcija                                                                                    29

           10. Teorija slojevitosti duševnih. funkcije                                                               30

            11. Svest i njeni modaliteti                                                                          33

            12. Svest kao psihička funkcija                                                                  38

13. Svođenje modaliteta svesti                                                                               41

14. Biološka osnova duševnih funkcija                                                                  47

15. Odnos funkcije i strukture                                                                                52

 

IV  PRISTUP DIMENZIJAMA                                                                             55

16. Šta pružaju dimenzije                                                                                        55

17. Prva dimenzija – zdravo telo                                                                             57

18. Druga dimenzija. nega duhovnih potreba                                                         61

19. Treća dimenzija – društvo u kome živimo                                                        64

20.    Četvrta dimenzija - . radna aktivnost sa . povratnim spregom.         67

21.    Peta dimenzija. – izvor životnih radosti i rekreatvnih aktivnosti       70

22.    Čovek između sebe i ponašanja. u masi                                              72

23.    Agresivnost u dimenzijama                                                                  75

24.    Moralne dileme                                                                                    81

25.    Pravda u dimenzijama                                                                          83

26.    Simboli u dimenzijama                                                                          86

 

V PROBLEMI POJEDINCA

27.    Jedinka između sebe i slobode                                                            90

28.    Pojedinac i opažanja                                                                             93

29.    Relativizam između pojedinca i stvarnosti                                          97

30.    Krizna stanja                                                                                         100

31.    Između mističnosti i magije realiteta                                       .           102

 

VI TRAGANJE ZA NATČOVEKOM                                                                   105

32.    Bogatstvo između tela i duha                                                               105

33.    Potreba za natčovekom                                                                        107

 

VII SVOĐENJE POTRAGE                                                                                 112

34. Potreba egzistencije                                                                                          112

35. Ima li rešenja?                                                                                                   115

36.  Predlozi umesto zaključka                                                                               117

 

 

 

PRVIH 100 PITANJAZA PSIHIJATRA

ONO ŠTO STE HTELI, A NISTE MOGLI BRZO DA SAZNATE

IPA, Miroslav, Beograd, 2003

REZIME

Većina ljudi je okupiranih direktno ili indirektno sa psihijatrijskom problematikom. Tako su nastala ova pitanja na savetovanju sa psihotičnim bolesnicima, ili sa članovima njihovih porodica. Takođe i sa onima  koji se nalaze u remisiji nakon šuba bolesti.

Danas se sve odvija velikom brzinom, pa je i razumevanje duševnih promena  takvo da se čini teško shvatljivim. Brojne su nedoumice koje ispunjavaju svakog pojedinca, pogotovu ako se radi o pitanjima koja se odnose na psihijatriju i sve što je vezano za ljudsku dušu i njene bolesti. Često ne samo za psihijatriju. Velike promene se dešavaju u društvu da se čine potpuno nenormalne, neshvatljive "običnom čoveku".

Svakoj osobi, bila ona gledalac TV, slušalac radija ili bolesnik, neprekidno se javljaju niz zagonetki, pa bi vrlo rado svom lekaru postavila više pitanja. Kako ih ima mnogo, a vremenom ih je sve više, na najveći broj, svaki lekar, pa i specijalista neuropsihijatar ili sam psihijatar može odmah da odgovori. Tada, po pravilu, može da potraži konsultaciju od svojih kolega ili saradnika, ili da se obrati dostupnoj literaturi, informatici ili čak Internetu.

Knjiga je nastala tokom pedesetak godina medicinskog i više od četrdeset godina neurološkog i psihijatrijskog rada i svakodnevne prakse, tj. onako kako su pacijenti, bolesnici, njihovi pratioci, članovi porodice pitali. Nastala je u ordinaciji, na grupnim psiho-socio terapijskim sastancima; kao i tokom radne i rekreativne terapije. Obuhvaćena su i pitanja sa radija ili u TV kontakt emisijama. Neka pitanja su postavili i psihijatri. U ovoj knjizi i njima je dat odgovor.

Istina koj se zastupa je pružanje verodostojnih podataka pacijentu i njegovoj porodici, iz kliničke prakse. Odgovorom na pitanja se omogućiti da se što pre otkloni nedaća svoje bolesti ili kako da spreči nastajanje bolesti i na najbolji način unapredi svoje zdravlje.

Životna stvarnost uči da je u lečenju, ili u sprečavanju bolesti duševnih poremećaja neophodan petodimenzionalni pristup (telo, duša, socijum, povratna sprega, rekreativnost), ali uz jak oslonac na tekovine medicinskih i ne samo medicinskih nauka. Međutim, u praktičnom radu se vrši razdvajnje problema, jer se tokom tretmana mora imati tačno utvrđeni plan i ne može se raditi nesistematski.

Pitanja su raznovrsna, nastajali su u raznim okolnostima. Najčešće putem savetovališta, u terapijskim i psihoterapijskim seansama; grupno, individualno, preko pisama, ili medijskim putem (radio, televizija, internet). Sistematizona su,  prema učestalosti a pojednostavljena radi preglednosti

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Tokom svoje prakse psihijatar se svakodnevno susreće sa nizom pitanja. Ako neko radi preko 40 godina, onda su ona gotovo nebrojena. Mi smo odabrali nekoliko setova međusobno povezanih pitanja koja su se najčešće ponavljala.

Ovih nešto preko stotinu pitanja za psihiajatra pokušali smo da uobličimo. Ona su mogla da se razmatraju i na drugi način. Može se reći da bi svaki psihijatar imao svoju verziju kako postavljanja tako i odgovora na pitanja. Mi smo uzeli neke naše kriterijume, najpre to je učestalost pitanja koje su postavljali pacijenti, članovi njihovih porodica. Tu su i pitanja učenika, studenata, ili saradnika a i kolega, koja su im se nametala tokom njihovog rada. Sve je to prirodno i tako smo postupali sa svakim pitanjem i davali odgovor koji će biti, nadamo se većini dostupan. Mnogima nije dat potreban, opširniji prostor. Zagonetke se mogu dalje produbljivati. To će nam dalje, naša stvarnost, praksa i rezultati ukazivati i dalje davati preciznije, konkretnije, jasnije odgovore.

Ostala su brojna pitanja na koja tek treba odgovarati. Psihijatrija zadire sa jedne strane u sve probleme društva, razne oblike ljudskog stvaralaštva u umetnosti, religije, a sa druge strane u razne specijalnosti same medicine. Brojna su fundamentalna pitanja iz raznih oblasti sa kojima Psihijatrija je u stalnom dosluhu (Biofizika, Biohemija, Fiziologija, Patofiziologija, Patologija itd). Sa druge strane sa brojnim medicinskim specijalnostima (Interna medicina, Dermatologija, Venerologija, Otorinolaringologija, Neurologija, Oftalmologija, Ginekologija, Akušerstvo, Neurohirurgija, Pedijatrija, Gerijatrija itd. Sa treće strane neke nauke neposredno produbljuju psihijatrijsku praksu, kao što su dostignuća iz Psihologije u svim njenim raznim specjalnostima, Mentalna higijena, Psihoanaliza ima svoje mesto, ali su tu i brojne druge varijante psihoterapeutskih metoda. Postoji i Sociologija koja se bavi problemima odnosa u društvu. Zatim mogućnosti primene dostignuća Defektologije kod nekih osoba, kojima bi se moglo pomoći. Za brojnu populaciju ostaju široke oblasti rekreativnih i kreativnih oblasti ljudskog življenja. Sigurno je da se poboljšavanjem odnosa u društvu kao i njegove ekonomske snage mnogo toga može ispraviti. Posebno otvaranjem pogodnih radnih mesta.

Možda nismo dovoljno istakli ulogu penzionisanja nekih duševnih bolesnika. Postoje tendence da se pojedina preduzeća, firme, institucije "oslobode" neefikasnih i onih "koji mogu biti nezgodni", pa sve čine da budu penzionisani, pored ostalog i "da ne smetaju". Tome neretko idu na ruku i pojedini zdravstveni i socijalni radnici. Umesto da preduzmu mere da oni zauzmu mesto koje bi odgovaralo njihovim psihičkim i fiziološkim spsobnostima, njih prisilno penzionišu. Mlada penzionisana osoba je najveći teret za svoju porodicu, za okolinu, pa ako hoćemo i za društvo. Stručnjaci upravo treba da rade na tome da svakom mladom čoveku pruže radno mesto koje odgovara njegovim sposobnostima. U suprotnom osoba od društva, ako je mlada i penzionisana, doživljava se i od sebe i od okoline manje vrednom, odbačenom. Takva pojava već sama po sebi može biti pogubna iz više razloga.

Kao što se iz ovoga može videti Psihijatrija zadire u sve pore ljudskog života i stvaralaštva. To ne znači da ona baš mora biti svuda prisutna. niti znači psihijatrizaciju drugih oblasti, drugih nauka i specijalnosti niti njeno mešanje u sve delatnosti. Sa druge strane to znači da razvoj same Psihjatrije zahteva tesno povezivanje sa svim tekovinama koje se mogu pružiti u raznim oblastima i mogu se korisno primeniti za dobrobit obolelih, ali i prevencije bolesti, pa posebno i duševnih. Koliko je sve povezano, možemo videti u lepezi problema zavisnosti, od pušenja do teških droga. Slično se može reći za svaki pojedninačni problem.

Ono što smo mi isticali to je studiozan pristup svakoj ličnosti, shvatanje njegovog problema, kroz postavljenog pitanja i davanje odgovora koji bi ukazivao na puteve mogućeg razrešenja. Tako dolazimo do sagledavanja prevencije, a kod izbijanja bolesti pravce lečenja i mogućnosti delimične ili kompletne rehabilitacije.

Svako od postavljenih pitanja bi samo po sebi moglo da zahteva posebnu obradu, niz dokaza, rasvetljavanje dilema koje može da izaziva. Svesni smo toga. Kao i drugih mogućnosti koje nam se pružaju kao varijante odgovora. Ostavljamo brojnim čitaocima, saradnicima a i kolegama i stručnjacima da nam ukažu na neka svoja iskustva i iznesu svoje dileme koje se mogu javiti kako u životu tako i njihovoj lekarskoj i psihoterapijskoj praksi. Brojne su metodološke dileme koje se javljaju danas u psihijatriji. Upravo kao i saradnja sa nekim granama iz kojih ona neposredno izvire. U prvom redu to je anatomija CNS-a, njegova biohemija i fiziologija, posebno neurološke dileme, neuropsihijatrijska razmatranja, povezanost izmedju strukture i duševnog života. Uvek treba imati na umu da je sama Psihijatrija ipak jedna posebna specijalnost u oblasti Medicine i da ona, iako povezana sa Psihologijom i Sociologijom, samo je primenjena specijalnost koja koristi sva dostignuća ne samo pomentih nauka.

Bez obzira što je Psihijatrija vertikalno i horizontalno povezana sa nizom oblasti, postoji ona, koja je isključivo njena i ne može se razrešavati drugim srodnim naukama, ni pomoćnim metodama. Da spomeneo samo neke. Problemi psihopatologije, patopsihologije, mentalne higijene, te problemi vezane za genetiku i genealogiju, psihofarmakoterapije, geneze i patogeneze psihoza, psihoneuroza, psihopatija i niza poremećaja. Postoje niz oblasti koje zahtevaju brojne studije i koje se mogu razrešavati posebnim psihijatrijskim pristupom.

Ovo je samo prvih stotinu pitanja. Ima ih još mnogo Treba ih postavljavi, da bi se mislilo o njima, a to je pravi početni put za njihovo sagledavanje u nalaženju rešenja.

 

 

 

 

                                                  PAMĆENJE, VELIKO ČUDO PRIRODE

                                                  Avangarda, Beograd, 2004

REZIME

Pamćenje je jedna od najznačajnijih funkcija u prirodi. Postoji pamćenje koje se odnosi na svet materijalnog, odnosno fizičkog i hemijskog. Svaka biološka vrsta ima svoje pamćenje. Takođe i ljudska. Ono što se odnosi na pamćenje svakog pojedinca, predstavlja stub njegove ličnosti, i ne samo njega. Pamćenje je i istorija Zemlje, čovečanstva, svakog naroda, a posebno u funkcionisanju ljudske vrste, pa i svakog pojedinca. Bez ikakvih dilema može se reći da jedna ličnost postoji onoliko koliko je očuvano njeno pamćenje, kao celine, ali i sa pojedinostima koje se mogu naći u toku njene egzistencije.

Zaboravljanje je uslovno vezano za pamćenje, ono ga prati kao senka. Postoje zakonitosti koje su takve, da nema zaboravljanja bez pamćenja, kao i obrnuto. Posebno kada se radi o ljudskoj vrsti.

Uloga genetskih mehanizama su predmet brojnih istraživanja. Nasleđivanje bioloških struktura koje proizvode psihičke funkcije, i nesumnjivo da će se odražavati na funkcije koje smo označili kao «elementarne», pošto su neposredno zavisne za funkcionisanje mozga. Ne postoji korelacija između intelektualnih funkcija i pamćenja, ali dobro pamćenje sigurno olakšava učenje iako se faktor volje ne sme zanemarivati.

Izvršena je korelacija pamćenja, pažnje i uloge svesti u budnom stanju i ukazivano na ulogu pamćenja u toku spavanja i sanjanja i reprodukcije nakon buđenja.

Ovo je pokušaj da se ukaže na neuhvatljive ali dokučive puteve pamćenja, da bi se moglo koristiti i na čisto praktičan način u cilju njegovog poboljšavanju, od stila života, uloge genetskih faktora, preko razvoja psihomotorika, ishrane pa i pokušaj da se na neki način uspori slabljenje pamćenje i uspori zaboravljanje, a poboljša prisećanje u odgovarajućem trenutku.

Ukazano je na praktične puteve, one koje koriste pamćenju, - na ubrzavanje ili usporavanje celishodnog zaboravljanja preko usklađenog načina života, posebno na načina ishrane, isticanje štetnog dejstva toksičnih supstanci. Posebno na one na koje čovek svojom aktivnošću može uticati; u prvom redu na pušenje, alkoholna pića, pa u nekim slučajevima i unošenje droga u raznim formama.

Različiti su uzroci zaboravljanja. Ono može biti korisno, ali često je i štetno, na samo za pojedinca. Ukazuje se na vrednosti bioloških i psiholoških osnova zaboravljanja. Učinjen je napor da se donekle osvetli psihoanalitička metoda pristupa u zaboravljanju i pamćenju, da se ne samo pojedinačni slučajevi zaboravljanja svedu na pravu meri. Da se ne bi generalizovali kao  na univerzalnu formu zaboravljanja. Ono ima mnogo veze za brojnim uzrocima koji se odnose na zaboravljanje, a naročito na biološke tokove, koje aktivira određena situacija u kojoj se može naći pojedinac.

Da bi se reduciralo štetno zaboravljanje najbolje je sačiniti plan pamćenja, baš kao i sam plan predviđanja zaboravljanja. Pristup takvom planu u velikoj meri na psihičkoj, sopstvenoj konstrukciji. Time se u znatnoj meri redukcije štetno zaboravljanje.

Na kraju, jasno je da se o pamćenju može još mnogo toga reći, ali ovo je samo pokušaj da se sa jednog ugla baci pogled da svu raznovrsnost onoga što se označava kao pamćenje, zaboravljanje ili koncentraciju i diferencijaciju unutar i među psihičkim funkcijama. Zadatak je skroman - kako bi se sa jedne strane poboljšala biološka osnova organizma i mozga, a sa druge strane olakšalo ciljano pamćenje i učenje, a reduciralo štetno zaboravljanje.,

 

 

S A D R Ž A J  knjige

3. PAMĆENJE - LJUDSKA SVAKODNEVICA

4. UVODNO RAZMATRANJE

6. ISTORIJSKA SKRIVALICA

10. Naučni pristup izučavanja pamćenja

13  I. MATERIJA KOJA PAMTI

13. BIOLOŠKE OSNOVE PAMĆENJA

17. GENETIKA I PAMĆENJE

18. NEURONSKI KORELATI I MEMORIJA

22..II.  MOŽDANI PUTEVI PAMĆENJA

23. HIPOKAMPUS I PAMĆENJE

26. ČEONI REŽANJ I PAMĆENJE

30. PAMĆENJE KIČMENJAKA     

36. TEMPORALNI REŽANJ I PAMĆENJE

38. Sekundarni delovi temporalnog dela kore mozga

39. Sistemski uticaj na fonematsko pamćenje

41. Varijante dubinskih poremećaja temporalnih struktura

41. Faktor «recency»

42. Sceptron, aparat koji otkriva «govor delfina»

45. POTILJAČNIE OBLASTI I VIDNA ORGANIZACIJA MNESTIČKIH FUNKCIJA

49. KORA MOZGA I MNESTIČKE FUNKCIJE

49. Prvi zakon hijerarhijske strukture zona kore velikoga mozga

49. Drugi zakon – smanjenje specifičnosti strukturnih zona

50. Zakon progresivne lateralizacije funkcija

51. TERCIJARNE ZONE KORE MOZGA I MEMORIJA

54.  III. ČUDNI KRUGOVI PAMĆENJA

54. KRUGOVI KAO ORGANSKA OSNOVA PSIHIČKIH FUNKCIJA

56. PAPEZOV PRSTEN I PAMĆENJE

59. MEĐUSONI ODNOSI HEMISFERA MOZGA

62. ULOGA REVERBERACIONIH KRUGOVA

64. SUBDOMINANTNA HEMISFERA I PAMĆENJE

66. USLOVNI REFLEKSI I PAMĆENJE

69. Položaj holinergičnog sistema u mehanizmu pamćenja

71. STRUKTURA I FUNKCIJA

74. PROBLEM LOKALIZACIJE

76. FUNKCIONALNI RAZVOJ LOKALIZACIJA

77. ODNOS IZMEĐU STRUKTURE I PSIHIČKIH FUNKCIJA

79. PAMĆENJE I MOŽDANA ORGANIZACIJA

80. Bionika

82.  IV. SELEKTIVNI TOKOVI PAMĆENJA

82. USMERLJIVOST PSIHIČKE ENERGIJE – PAŽNJA I PAMĆENJE

83. Orijentacioni refleks

84. Selektivno formiranje pažnje

87. PAŽNJA U FUNKCIJI PAMĆENJA

91. KREATIVNA FUNKCIJA PAŽNJE

96. PAMĆENJE I FUNKCIONISANJE NERVNOG SISTEMA

99. Proces fiksiranja

99. Ikonično pamćenje

101. Reminiscencija

102. MODALNO NESPECIFIČNI OBLICI PAMĆENJA

105. MODALNO SPECIFIČNI OBLICI PAMĆENJA

107. PROMENE U PAMĆENJU TOKOM NORMALNOG ODRASTANJA

108. MNESTIČKE FUNKCIJE I NJENI POREMEĆAJI

109. Raspad mnestičke funkcije

110. Indirektno zapamćivanje

112. OPERACIJE MNESTIČKIH AKTIVNOSTI

113  V. PSIHIČKI PUTEVI I PAMĆENJE

113. ODNOS MIŠLJENJA I PAMĆENJA U STRUKTURI FUNKCIJE

115. Heuristička teorija mišljenja

120. Kategorijalni oblici ponašanja

118. NIVO REGULACIJE PAMĆENJA

110. ORGANIZACIJA PAMĆENJA OBJEKATA

122. SNOVI I PAMĆENJE

125. PAŽNJA I PAMĆENJE U SNOVIMA

129. Aktiviranje i funkcije pamćenja u snovima

130. PAMĆENJA I STRUKTURA

132. Holografski model pamćenja

133. OBLICI PAMĆENJA

136..VI. PUTEVI SVESTI I PAMĆENJA

135. SVEST I MEMORIJA KAO PSIHIČKE FUNKCIJE

150. MODALITETI SVESTI I PAMĆENJE

159. O ODNOSU SVESTI I PAMĆENJA

161. PAMĆENJE, PRISEĆANJE I NOSTALGIJA

164. VII. PUTEVI ILI MOGUĆNOSTI POBOLJŠANJA

164. MNEMOTEHNIKA

167. ŽELJE I MOGUĆNOSTI

169. Čudaci ubeđeni u moć svoga pamćenja

171. NEURONSKI MODELI - PAMĆENJE I MIŠLJENJE

173. PAMĆENJE I UČENJE

180. Posebne metode koje «pomažu pri učenju»

18l. ISHRANA I PAMĆENJE

184. SOKOVI KOJI MOGU BITI KORISNI I ZA PAMĆENJE

185. RAZMATRANJA ZA CELISHODNO PAMĆENJE

1.      VIII NEUMITNI PUTEVI ZABORAVLJANJA

1. Zaboravljanje

2. ZABORAVLJANJE KAO PROBLEM

3. Proces uskladištenja

4. Proces reprodukcije

6. Zaboravljanje pri učenju u najranijem detinjstvu

7. Učenje dva jezika u ranom detinjstvu

9. Zaboravljanje reči u ranom detinjstvu

11. Iščezavanje iz pamćenja

12. Zaboravljanje voljnog pamćenja

14. Vrste zaboravljanje

14. Naviranje slike sećanja i emocionalno pamćenje

16. Interferencija kao zaboravljanje

19. Stub u procesu pamćenja

21. Fenomen čepa – tokom zaboravljanja i prisećanja

24. ZABORAVLJANJE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU

27. ZABORAVLJANJE KAO OPOMENA

28. Zaboravljanje ključeva

30. Zaboravljanje imena

32. Zaboravljanje novca

35. KRUGOVI OPOMENE

36. Dekoncentracija pamćenja

37. Fluktuaciju u pamćenju

38. Suspektno gubljenje pamćenja

39. ZABORAVLJANJE I STARIJE OSOBE

42. ISHRANA I ZABORAVLJANJE

44. BORBA PROTIV ZABORAVLJANJA

47. POKUŠAJ IZVLAČENJA

49. KONCENTRACIJA MISLI, PAMAĆENJE I ZABORAVLJANJE

52. PLAN O PREDVIĐANJU ZABORAVNOSTI

53. KOMBINOVANE NUTRICIONE SUPSTANCE I ZABORAVLJANJE

55. PSIHOAKTIVNI MEDIKAMENTI I ZABORAVLJANJE

57. MEDIKAMNETI U POBOLJŠANJU PAMĆEĆENJA I USPORAVLJNJE

60. ZAKLJUČAK

 

 

 

PARAPSIHOLOGIJA

IZMEĐU ISTINE,MISTEKE INAUKE

Avangarda, Beograd, 2005

REZIME

Para fenomeni su pojave koje ispunjava ljudski duh i čini da svakodnevicu ispuni stalnim potragama za ono što je tu, oko nas, pored, ali ipak nejasno, ispunjeno nečim što je izvan čula, ili tu sasvim uz njih, ali uvek do kraja neshvatljivo i nerazumljivo.

Mišljenje je takva, elementarna, psihička funkcija koja je kod najvećeg broja ljudi permanentno menja, i kod izvesnih se stalno usavršava. Može preći iz pravolinijskog, asocijativnog, elastičnog, plastičnog do slojevitog. Kod pojedinca, mišljenje može da se neprekidno menja, ali kod drugih može zavisiti od okolnosti, praktično ostati bez neke posebne promene. U stalnojke korelaciji sa modalitetima svesti, posebno sa parasvesti. Misao ima jedno posebno svojstvo, koje je rezervisano da može odjednom da «zablista», da se javi na poseban način ispolji, ne samo od zavisnosti od okolnosti ili potpuno autohtono i na sebi svojstveni način, originalno.

U praktičnom životu svakog pojedinca treba imati na umu o fenomenu neporobojnosti subjektivnog sveta, ali da istovremeno kod osoba koje imaju razvijenu parapsihološku funkciju ljudske svesti, postoji mogućnost da taj pojedinac shvata elemenatima svoje intuicije šta se odigrava i u drugoj ličnosti iako nije u stanju da egzaktno prodre u nju.

Ono što je za pojedinca u praktičnom smislu značilo nešto kao sasvim sigurno, šta objektivno postoji u drugoj osobi i šta ona drži u sebi. Najpre sve špijunske organizacije bi dale velike svote novca da saznaju gde se nalazi neka osoba i šta tačno ona misli. To se do sada nikada nije sa sigurnošću desilo.

Premanetno, na primerima radi se na obašanjavanju zablida i pokušaja razlikovanja od mitskih stavova. U brojnim kockarskim radionicama, mnogi kockari bi sve učinili da saznaju kakve su karte osoba sa kojima su u igri velike pare. Oni mogu po izrazu lica i intuitivno da samopretpostave, ali nikada ne bi mogli sa sigurnošću da pogode koja je karta i tačno šta misli njihov protivnik.S a druge strane, sve bi učinili da saznaju šta se dešava sa kartama. I sa mislima protivnika.

Ono što treba imati na umu, to je da se može govoriti i objaviti o pravom mestu gde se nalaze para fenomeni. Da je to negde između, da postoji kao veoma prisutno i mnogima nije baš jasno, kakvi su to fenomeni i šta posebno znači. Uvek svako novo otkrića prati odgovarajuća reakcija onih koji bi da u njemu pronađu magijsku komponentu. Uvek, tražeći šta se zapravo skriveno iza toga krije, da bi zagolicale čovekovu maštu.

U ovoj knjiizi obavljenje pokušaj da se i to zvrši približavanje para-fenomenima, na razumljiviji način i da se odredi njihovo objektivno mesto. Dat je uvid na način na njihovog postojanje kod ljudi, kada se skinu zablude. Ukazuje se na puteve kod čoveka u skladu sa funkcijom onog dela ljudske ličnosti koja označava dao parasvest u sferi koja je prisutna u svakoj ličnosti, a da se istovremeno objašnjava funkcionisanja parafenomenau većem ili manjem delu ličnosti kod svakog pojedinca.

 

 

S A D R Ž A J

1 Uvod kao podsetnik

2 UVODNO RAZMATRANJE

 

5    I.   PRIHVATANJE PROBLEMA

SVET DUHOVNIH PROIZVODA

Skuplja dokumenta i opise neobjašnjivih i neobičnih pojava

U područjima istraživanje precizno se traga za PSI-efektima.

Poseban je laboratorijski metod.

PROBLEMI TERMINOLOGIJE

ISTORIJSKE NEDOUMICE

MODALITETI SVESTI I PARA FENOMENI

SVEST I MEMORIJA KAO PSIHIČKE FUNKCIJE

Mesto nasleđa parasvesnim ispoljavanjima

 

44        II  ODNOSI PSIHIČKOG I FIZIČKOG

PARANORMALNA MOĆ

FORMATIVNA KAUZACIJA

POVRATNI SPREG I PARAFENOMENI

Povratni spreg i ESP

ENERGIJA - U POTRAZI ZA GRANIČNIM

eorija gravito-magnetizma

Fotoefekat (fotoelektrični efekat)

BIOFIZIČKE POJAVE

Metoda biofizičkih efekata

MAGNETNE POJAVE U ŽIVIM SISTEMIMA

SVETLOSNE POJAVE U ŽIVIM SISTEMIMA

BIENERGETIKA U GRANIČNIM SFERAMA

ODNOS PROSTORA I VREMENA

Mogućnosti biofizike i mikrotalasi u ljudskom telu

 

84.       III.  DUHOVNI FENOMENI U STVARNOSTI

LJUDSKI DUH IZMEĐU STVARNOSTI I MISTIKE

TELEPATIJA

PARANORMALNE POJAVE I SNOVI – KAKO POSLATI PORUKU - «MISLI»

Kumberlandizam

Pokušaj predviđanja

ANTI SVET MAŠTA ILI STVARNOST?

EKSTRASENZORIČNA PERCEPCIJA

PROBLEMI VEZANI ZA BIOPOLJA

POKUŠAJ SNIMANJA MISLI

ČISTA MISAO I ANTIMATERIJA

MEHANIZMI MIŠLJENJA

PODSVESNO PAMĆENJE I MIŠLJENJE

INTUITIVNI PROCES MIŠLJENJA

ILUZIJA IZMEĐU FIZIČKIH I PSIHOLOŠKIH PROCESA

VIDOVITOST – JASNO VIĐENJE – CLAIRVOYANCE

 

143.  IV  FENOMENI DUHA U ČOVEKU

REGRESIJA I PROGRESIJA – SVOJEVRSNA ŠETNJA DUHA

PARALELNI SVET - ILUZIJA ILI MOGUĆNOST?

STVARANJE LEGENDE

ČUDA ILI PROVIĐENJA

Jezekilj. Jezikiljev poziv. Jez. 10 Otkr. 4.

Osvrnućemo se na čuda iz KUR-AN  ČASNI

VAMPIRI KAO REALNI PRIBLEM

FENOMEN STANJA SVESTI - SPASOJA VLAJIĆA

TELEPATIJA I SIGMUUND FROJD

OKULTIZAM I PSIHOANALIZA

 

174      V.  POKUŠAJI  PRIBLIŽAVANJA STVARNOSTI

CENTAR ZA IZUČAVANJE Y GRANIČNA STANJA

EKSPERIMENT U PARAPSIHOŠKIM POKUŠAJIMA -EKSTRASENZORIČNA PERCEPCIJA

ORGANIZACIONA SHEMA IZUČAVANJA PARAPSI I GANIČNIH STANJA

NIVOI FUNKCIONISANJA

I. Primarni ili nespecifični nivo.

II. Sekundarni ili specifičan nivo

III. Tercijarni ili specijalistički nivo

Kvantna medicina

OBRADA I TUMAČENJA PODATAKA162. PRAVILA KOJA TREBA KORISTITI U RADU

MOGUĆNOSTI VIDOVITOSTI - USAVRŠAVANJE

PRAKTIČNE VREDNOSTI VIDVITOSTI

«Vidovitost» u šoljici kafe  

MAGIJSKO MIŠLJENJE I PARA FENOMENI

Može li se govoriti o magijskoj potrebi čoveka?

 

203.  ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

 

 

 

REČNIK POJMOVA TERMINA

            U RADOVIMA TIHOMIRA JOVANOVIĆA

 

bifokalni snovi – polazi od fokalne teorije snova, najčešće se odvija iz jednog žarišta, fokusa, ali se mogu istovremeno odvijati dva (pa i tri) nezavisna sna. Može biti u korelaciji sa nekim od modaliteta svesti. Aktivira se svest u snu, odvijanje toka snova, a u skladu sa modaliteta podsvesno deponovanog materijala, u mogućoj kreaciji sa prisvesnim mehanizmima.

 

bioelektrično sazrevanje mozga – skladan razvoj kore, subkorteksa, biohemijske i enzimske aktivnosti tako i odgovarajuće bio-e aktivnosti. Već u plodu od osam meseci primećuje se bioelektrična organizacija stanje budnosti i spavanja, a pri rađanju praktično postoje u elektroencefagrafu frekvencija od 0,5 do 2,5 herca, a u tesnoj su vezi sa funkcijama drugih telesnih sistema i ličnosti koja vremenom sazreva.

 

bioenergetičari – to su osobe koje se bave navodnom bioenegijom, koju mere posebnim viskovima. Oni otkrivaju navodnu bioenergiju, a i sebe smatraju terapeutima. Treba ih razlikovati od stručnih istraživača biofizičara, fiziologa, biologa ili lekara, - koji fizičkim odnosno merljivim biofizičkim metodama pokušavaju da jasnije definišu isijavanja iz živih organizama, pa i ljudskog. Koriste metodu lečenja kao pranoterapiju.

 

bioenergija - energija svojstvena živim organizmima; navodna posebna sposobnost nekih pojedinaca koji to koriste za "lečenje". – Svaka biološka jedinica, jedinka, ili organizam, raspolaže određenom energijom, sa potencijalima koji se mogu pripisati i pojedincu koji sebe smatra terapeutom, ili ga drugi prihvataju kao takvo

 

biopsihizam – stav da sve živo ima dušu; sve što živi ima svoje duševno, uža varijanta panpsihizma, sve je sa elementima duševnog. U biološkom svetu postoje začeci i psihičkog, na različitim nivoima, ali je svest o sebi isključivo svojstvo ljudske psihe.

 

bioetika – etički problemi vezani za očuvanje životne sredine. Štetno delovanje Radmanovog efekta mogućnost mešanja gena. Opasno je puštanje genetski modificirane hrane. Izneto u knjizi Seme uništenja: doći će do redukcija ljuske populacije

 

bodi imidž – je predstava o sopstvenom telu. Tako je zapažena je povećana aktivnost vibracija zadnjeg temenog korteksa, koji pomaže da se integrišu čulne informacije iz različitih delova tela. Javlja se kod opažajnog trika „Pinokijeva iluzija“, a predstavlja eksperimentalni dokaz veze između vibracije mozga i astarnog tela.

 

božanski centar po K. G. Jungu, – ''nalazi se u nama, a to je kolektivno nesvesno i predstavlja se u pojedincu''. To je božanski centar u nama i dokazao da postoji u nesvesnom i kolektivno nesvesnom. Ovo se odnosi na postojanje kolektivnih arhetipova.

 

dimenzija - označava granicu, liniju razgraničenja do koje se može rasprostirati zahtev. – Osnov prevencije i lečenja u psihijatriji pet dimenzija: 1.telo, 2.psiha, 3 socijum, 3 ergo-aktivnosti i 5. rekreacija.

 

energit – pojmovni, misaoni, sadržaj, emocionalne energije: – proživljen i deponovan u strukture modaliteta svesti, ali i izvan žiže, eusvesti. Može biti aktiviran, u korelaciji sa enorfinom, ne samo u snu.

 

eusvest od eu grčka reč, znači pravilno, normalno, lepo, dobro, jasno, valjano; i svest; – složenica jedan od modaliteta svesti, ono što je u centru svesti, uz prisustvo pasivne ili aktivne pažnje. Ono što neposredno ljudsko biće doživljava u svakom trenutku, o sebi i drugima, prostoru i vremenu.

 

fokalna teorija snova – polazi od stanovišta da u mozgu za vreme spavanja (inhibicije regija mozga) dolazi do aktiviranja određenih žarišta u korelaciji sa bilo kojim od šest modaliteta svesti. Empirijski pristup – odvija se po utvrđenim zakonitostima. Postoje monofokalni, najčešće, ali i bifokalni itd.– Zakon apsurda – važi za neke snove: u njima se pojavljuju takva zbivanja, koji su u realitetu lišena svakog smisla. Zakon asocijacije: dva sadržaja, koji su bili istovremeno, ili jedan za drugim doživljeni, imaju tendenciju, da se i u snu reprodukuju, u snovima se mogu javiti i obrnuto. Zakon delimičnog – odvija se u snovima – pojave, predmeti, događanja mogu imati samo delimične veze sa stvarnošću, predmetima, ličnostima i mestima. Zakon ne bi bilo da nije bilo (NBB) – važi za snove: u njima se mora pojaviti ono što je na bilo koji način subjekat već doživeo. Zakon potpuno novog – snevaču sve u njegovim snovima je novo, prostor, ličnosti zbivanja, sem njegovog duhovnog sadržaja. Fokalnom teorijom snova se traga, ne samo za ovim mehanizmima.

 

Humnistička sveobuhvatna filozofija u pet dimenzija –  svako ljudsko biće ima pravo na (1)svoje telo, da bude celo, zdravo i po mogućstvo lepo; pravo na razvoj svog (2) duhovnog bića na dušeni razvoj, svih elementarnih i složenih psihičkih funkcija; (3) raditi stalno na usklađivanje koreknih odnosa sa okolinom – unutar porodice, sa komšijama, u državi sa drugim zajednicama unutar i izvan nje; pravo (4) na radne aktivnosti, sve to treba da bude usklađenosa organskim i duševnim razvojem pojedinca unutar zajednice. To je pravo na rad koji će se nagraditi;  pravo na (5) rekreativne aktivnosti, pored svojih prava i obaveza iz prethodnih dimenzija, neophodna je i ova aktivnost koja izvire iz i produkcijekoja vodi dopživljavanju radosti života.

 

intuicija lt. – poimanje stvari naizgled bez iskustva, logičkog saznanja i racionalnog objašnjenje u trenutku «prosvetljenja». Bergson naučnom saznanju suprotstavlja, pravo, neposredno, kao realno stvaralačko trajanje. K.G.Jung kaže: «ne znam kako to znam, ali znam da je to tako». U parasvesti i. dominira aktivnostima u relacijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Mnogi pogrešno dovode vezu i. sa instinktom, bez obzira što takva veza postoji u oblasti nesvesnog, inače dominantnog u zglavkara, pa i kičmenjaka gde sve više inicijativu imaju nagoni. Neposredno saznanje, bez prethodnog iskustva; duhovno sagledavanje koje se dobija na način koji se ne osniva na prethodnom iskustvu ili saznanju; sposobnost saznavanja i putem testom prekognicije; može se reći da se i. u najširem smislu shvata kao slutnja, predosećaj, ali i kao oštroumnost, što se shvatilo kao i nešto suprotnom naučnom saznanje i naučnom metodu». U korelaciji je sa elementima parasvesti.

 

misaoni eksperiment – koristi sposobnost pojedinca da svojim misaonim sadržajem, komparacijom situacija u prostoru i vremenu da pomogne sebi, i svojoj okolini, da prevaziđe probleme koji ga aktuelno muče. Koristi se kao psihoterapeutski tretman kod pacijenata. Postoje brojne životne situacije, koje pojedinca, pacijenta, mogu da muče. Uzećemo jedan od češćih primera iz životne stvarnosti: želju ostvaruje svojim mislima, kao da se dešava u stvarnosti.

 

modaliteti mišljenja – forme u kojima se mogu pojaviti mišljenja: pravolinijsko, rigidno m.; elastično, koje može primiti neke uticaje; plastično m. koje prihvata neke od uticaja; slojevito mišljenje: koje se menja od uticaja više faktora; na kraju: kombinovano mišljenje  koje se menja zavisno od uticaja u bilo kom od modaliteta.

 

modaliteti svesti – oblici u kojima se ispoljavaju forme ljudske svesti: eusvest (žiža i oko nje, prihvatanja svesti o sebi, kao i tokom sanjanja); prisvest, podsvest, nadsvest, nesvest i parasvest. Sve ove pojave treba razgraničiti od psihoanalitičkog pojma o u  Ego-teorijama.

 

nesvesno – Frojd S. je prihvatio ovaj termin od filozofa, kao što su Lajbnic, Šopenhauer, Niče i dr., a upotrebio ga za ono psihičko o kome ne znamo ništa, koje nam svoje postojanje otkriva isključivo preko izvesnih zbivanja. Autori često ne prave jasnu razliku između termina nesvesno i podsvesno. Po nama n. je jedan od modaliteta svesti ima svoju biološku osnovu u strukturi mozga, a i u funkciji uslovnih refleksa, biohemijskih tokova koji se odvijaju u moždanim strukturama, sinapsama, a psihološki se prvenstveno ostvaruje u nagonskim radnjama itd., a psihičko je, a u korelaciji sa biohemijskim i fiziološkim procesima. N. je jedan od modaliteta svesti, koji ima svoje mesto ne samo u snovima i psihozama .

 

nesvesno a psihičko – jedan od evidentiranih šest modaliteta svesti, neposredno povezano sa modalnom strukturom, biohemijskim procesima sinaptičkih neuronskih veza i transmitera, a koji su strukturom bezuslovnih i uslovnih refleksa, u stalnoj je relaciji sa podsvesnim, prisvesnim, pa eusvesnim mehanizmima, ali se tokom dresure, proces može svesti na deliće sekunda. Primer je odnos konja i njegovog jahača.

 

nesvesno - biološko – neposredno je dato iz funkcionisanja integrativnih funkcija mozga a prezentuju se u psihološkoj sferi egzistencije. Psihološko, u relaciji sa eusvesti, prodire iz biološke strukture u psihološko. Tu nastaje korelacija i sa podsvesnim strukturama koje su u vezi sa prisvesnim. Brojne su oblasti u kojima se koristi ovaj termin, na sebi svojstven način. U ps.an. literaturi ne pravi razlika od podsvesnog.

 

parasvest im. – jedan od modaliteta svesti; u korelaciji sa ostalim psihološkim zbivanjima ima svoj automatizam tokom iznalaženja duhovnih procesa u relacijama, u čijem centru je prekognicija, predviđanje, intuicija posebna, vančulna komunikacija. Kod životinja začetak p. je predmet istraživanja, a radi se o instinktima. Istražuje puteve čistog duhovnog, parapsihološkog, stvaralačkog, kao i energije koja je u skladu sa tim zbivanjima. Testom prekognicije može se dokazivati funkcionisanje parasvesti.

 

pažnja –  psihološko usmerenje aktivnosti određenom objektu.; p. je jedna od  elementarnih psihičkih funkcija, usmeravanja «psihičke energije» ka nečemu, u prvom redu percepcije; naglašavanje jedne komponente složenog procesa, i sužavanja raspona objekta na koje organizam odgovara.- Meser: pažnja je viši stupanj svesnosti; treba p. razlikovati od eusvesti – ono što je svakog trenutka aktuelno i ljudskom doživljavanju. Usmeravanje perceptualne upućenosti na jedan fokus, i zanemarivanje drugih. – Aktiviranje psihičke energije ka jednom fokusu. U snovima se aktivira na «pasivan način»

 

petodimenzionalni terapijski pristup – doktntrinarni pristup u prevenciji zdravlja i lečenja ne samo psihičkih i neusklađenih postupaka. Posebno u psihijatriji: (1) telo - soma-da bude zdravo, lepo i da se zna šta je neophodno za očuvanje i funkcionisanje; primena lekova, operacija na telu itd. (2) duša, psiha – rad na njenom usklađivanju, usavršavanju u shvatanju teškoća i otklanjanje smetnji; sprovođenja različitih metoda psihoterapije; (3) socijum -  usklađivanje ljudskih potreba za međusobnom komunikacijama, za društvom; čuvanja sklada i dogovora; (4) ergo-aktivnost: celishodna, programirana aktivnost, koja se vrednuje i (5) rekreacija – forme promene statusa, uz relaksacije, opuštanja i doživljavanja radosti; inverzija aktivno, fizčkih ili duhovnih

 

petodienzionalni pristp – u filozofiji: (1) najpre voditi računa o svom telu i svojoj prostornoj egzistenciji; (2) o svojoj dušii i svom subjektivnom svetu; (3) uskladiti odnose  sa svojom okolinom to su sociološke aktivnosti; (4)uvek raditi celishodno sa povratnim spregom i (5) doživljavati životne radosti kroz rekreativne aktivnosti. U soiologiji izučavanje svih pomenutih pet dimenzija u filozofiji i u psihijatrijskim aktivnostima u psihoterapiji.

 

podsvest – jedan od modaliteta svesti; u dubinskim psihologijama, libido po S. Frojdu po kojima vladaju psihom u psihoanalitičkoj terminologiji se mešali nesvesno sa podsvesnim, prisvesnog i presvesnog ili sa svesnog; po nama, shodno modalitetima svesti, iz eusvesti, psihičko se spušta u prisvesno, a zatim deponuje u podsvesno, kod zdravih i u mogućoj reakciji sa nesvesnim a psihičkim

 

pranoterapija – ili fluks terapija - podrazumeva lečenje pomoću prane, a “prana” u orijentalnoj mistici ima maglovito značenje “vitalnog duha” (Arnaldo Zanata).– Pranoterapeut svojim rukama emituje “energiju biozračenja”, sa ciljem “blagotvornog dejstva”. To je jedan od načina kako se objašnjava moderni iscelitelj.

 

prezasićenost emocijama – pojava da se percepcijom snažnih utisaka, posebnim umetničkim delima, vizuelnim e. prepune nizom teško obrađivanih sadržaja, kao kod Stendalovog sindroma, kod nekih posetilaca muzeja u Luvru, ili prepunjenost religioznim sadržajima, slučajevi jerusalimskog sindroma, ali i kod pojedinaca prekomernim političkim utiscima. Javlja se takođe i kod osoba sa prekomernim ne samo vizuelnim sadržajima zbog neumerenog korišćenja kompjutera ili interneta. U ovih osoba može se javiti premor, nesanica, nestabilnost krvnog pritiska, lupanje srca, nemir, nesklad i povremeni bolovi ne samo u glavi itd. Neophodan je stručan tretman tegoba, ali i optimalan sklad u prijemu informacija

 

prognoza – predviđanje trajanja, ishoda jednog određenog procesa. Posebno se primenjuje u meteorologiji, predviđanje toka u vremenu koje se očekuje; u medicinskim oblastima - za predviđanje toka i ishoda bolesti. P. se zasniva na objektivnim činjenicama, po utvrđenim zakonitostima. Treba p. razlikovati funkcije parasvesti, koja se označava kao prekognicija. V.Krasić preporučuje sledeći test prekognicije: ispitivač budućnosti dužan je da saopšti najmanje pet događaja iz prošlosti osobi kojoj se predviđa budućnost

 

psihičke funkcije – mentalni procesi koji obezbeđuju duševno funkcionisanje. Mogu se uslovno( empirijski) podeliti na elementarne, integrativne, složene, kao i osovinske f. Postoje funkcije koje su istovremeno i elementarne i integrativne. bila bi to svesnost

 

refleks lt. odsjaj, odraz, odbijanje – odsjaj svetlosti svetlosti od neke površine; reakcija na različite nadražaje preko refleksnog luka; kod urođenog,  apsolutnog r. postoji konstantna veza između nadražaja i odgovarajuće reakcije; bezuslovni r. bez učešće volje i svesti; uslovni r. oni koji se izgrađuju tokom života jedinke. Astralno telo je odraz, podvesno-prisvesnih refleksija u subjektivnom prostoru ličnosti lokalizovan u pretpostavljeno prostoru, a pripada oblasti halucinatornog doživljavanja

 

SAP –  sindrom depresije zbog manja sunčane svetlosti. Leči se u „svetlećim sobama“.

 

shvatanje – privođnjenje u eusvest, odnosno elementarnu psihičku funkciju svesti, tačnije njenog modaliteta; odnosi se na primanje nečega u svoju svest, dolaženje do neke ideje intelektualnim uočavanjem neke od pojava i povezivanjem sa samosvešću

 

subjektivni prostor ličnosti – lokalizovan u pretpostavljenom prostoru, a pripada oblasti halucinatornog doživljavanja; astralno telo je odraz, podsvesno-prisvesnih refleksija kod jedne individue (T.J.).

 

subjektivni svet – oblast koja pripada pojedincu, njegovom duhovnom, duševnom, psihičkom a smešten u subjektivnom prostoru ličnosti. U njegvoj sferi je magijsko, religiozno verovanje u terapiji sugestibilno

 

superstruktura – psihičke funkcije koje su nadgrađene na svest individue (eusvest i nadsvest) i upravljaju njegovim postupcima; sposobnost jedne ličnosti da upravlja svojim zahtevima, uključivanjem volje (hiperbulije), inteligencije, emocija, upravljanjem nagonima, mišljenja koje je obuhvaćeno stabilnom koncentracijom ciljanog pamćenja. To su složene psihičke funkcije koje obuhvataju jezgro jedne ličnosti: svest, pamćenje, mišljenje, emocije i intelekt. Predstavljaju nadgradnju jedne osobe, izgrađenih stavova i principa kojima se rukovodi u postupcima.

 

teorija neuro-psihičkog dinamizma – osnovna pretpostavke ljudske duševne funkcije je relacija kortikalnosubkortikalnih spona mozga i predstavljaju ne samo osnovu za odvijanje elementarnih duševnih funkcija čoveka. Sve psihičke funkcije su uslovljene najpre genima, koji formiraju moždane struktura, a njihovo funkcije stvaraju duševne najpre elementarne, integrativne, potom sintetičke i na kraju složene.

 

volja im. sposobnost za namernu aktivnost; kontrolisanje usmerene aktivnosti, onih impulsa koji se žele, a odbacivanje nepoželjnih aktivnosti. O. Rank: to je centralno mesto pokretača ljudske ličnosti. F. Niče: Volja za moć pokreće pojedinca, vladavinom nad drugim ljudima. Volja je aktivno usmeravanje (eu)svesne aktivnosti ka željenom cilju uprkos otporima emocionalnim i nagonskim potrebama i drugih modaliteta svesti. 

 

vrednosti prekognicije – sposobnost pojedinaca da mogu kod drugih osoba da potvrde ili odbace događanja u budućnosti, uz razlikovanje od prognoze. Da bi se utvrdila efikasna sposobnost parasvesti V.Krasić: ispitivač budućnosti dužan je da saopšti najmanje pet događaja iz prošlosti osobi kojoj se predviđa budućnost.

 

zakon apsurda – važi za snove: u njima se pojavljuju takva zbivanja, koja su u realitetu lišena svakog smisla; snovi koji se odvijaju po z.a. su scene, slike, vizije, delimično ili potpune nelogičnosti kao pojave. Mogu se javiti kao sporadične pojave, ili u delovima sna, koji ima celovit smisao. Adekvatno tumačenje stručnjaka zahteva ne samo preciznijih biografskih, anamnestičkih podataka, nego i uslova egzistencije snovača. Kod bifokalnih snova u jednom od njih može da važi zakon apsurda.

 

zakon obrnutog proporcionaliteta -  u nekim psihozama, agresivnost obrnuto srazmerna stepenu uložene emocionalne energije; – pojava da se u psihozi postupa tako da se agresija ispoljava utoliko intenzivnije ukoliko je bila «ljubav» u normalnom stanju. Kod osoba obolelih od nelečenih psihoza, može doći i do ubistva upravo osobe (npr. majke) koja se posebno voli.

 

žiža svesti – bio bi to pažnjom obuhvaćen psihički sadržaj; Meser: pažnja je viši stupanj svesnosti; treba razlikovati od eusvesti – ono što je svakog trenutka aktuelno i ljudskom doživljavanju.

 

 

 

                            IZVODI IZ RECENZIJA

 

MISLI KOJE LEČE

ФИЛОЗОФИЈА ИНТЕГРАЛНОГ ЗДРАВЉА И

ИНТЕГРАЛНЕ ЛИЧНОСТИ

 D.Stošić

Аутор ове књиге, др. Тихомир Јовановић, успео је да, на малом простору, постигне оно што мање вешти писци не постижу пишући обимне књиге.. Посебна одлика овог текста под насловом ¨Мисли¨ испољава се у томе што идеје изложене у њему, стоје по страни од песимистичког и нихилистичког тренда савремене цивилизације. Ако се ова констатација има у виду, оправдано је питање да ли је аутор пронашао адекватну методу, добре аргументе, посебан угао гледања да би у ово, иначе тмурно доба, могао да развија једну углавном оптимистичку филозофију. Одговор на ово питање је позитиван. Тихомир Јовановић је изградио, користећи искуства дугогодишње праксе лекара – психијатра, зрелу и добро засновану методу лечења коју карактерише петодимензионални приступ. Није овде намера да се проговори о специјалним одликама ове методе. О томе су своју реч рекли стручњаци и они ће о њој још да размишљају, да је потврђују, да је допуњавају, да је критикују и да је, можда, и оспоравају. Читалац, пак, ове књиге наћи ће у њој, на њеном крају, добро обликован сажетак свих пет компоненти методе: биолошку, психолошку, социотерапеутску, и рекреативно – терапеутску.  Већ из реченог се види у чему је суштина интегралног лечења болесника. Овај однос личности према своме телу, према – рецимо то слободно – својој души, према друштвеној средини, у својој основи има једну филозофију среће, слободе, љубави и борбе против зла. А све то, опет, има за претпоставку солидно познавање модерних идеја уколико су оне упиле у себе све фундаменталне традиционалне вредности.  Пред нама је, дакле, текст који у сажетој форми даје читаоцу  на увид како специјалне садржаје методе, тако и њен општи облик у виду сентенци из којих избија меланхолична мудрост. Из ове меланхолије зраче и напорно достигнута срећа и слобода, а исто тако и спремност да се старост и смрт дочекају релативно храбро уз помоћ оних пет димензија које смо поменули.

За читаоца ће свакако бити интересантно да сазна како се метода изграђена у лечењу болесних могла да обликује као метода интегралне личности. Питање колико занимљиво толико и тешко, комплексно. Ствар је, изгледа, у томе да се стекао увид у облике доброг преживљавања већине људи у истом свету у коме живе и болесници као незнатна мањина. Па би један од могућих одговора био у томе да се прво открила суштина здравих личности а затим се кренуло ка испитивању девијација. Али тачно је и оно овоме супротно: испитивањем суштине девијација дошло се до суштине интегралне личности. У игри овог узајамног деловања рађају се сентенце пуне духа, озбиљности, али и хумора. И све је то прожето благом иронијом под сенком пролазности и смрти свега живог.Најмање је видљиво да се као крајњи покретач показује љубав према себи и према другом. Чињеница да је овај основ својих мисли дискретно засенчио, показује да је аутор ове књиге и човек мере доброг укуса.

Ми се овде нећемо бавити доказивањем, помоћу навођења сентенци, заснованости наших тврдњи. Сентенце у књизи говоре саме за себе. Оне сведоче о изврсном познавању историје, науке и филозофије. Експлицитни облик сентенци обухвата најбитнија питања људског живота и све то у храбрим покрету против струје, против савременог нихилизма, против разарања фундаменталних вредности на којима  почива складан развој људске личности.

А сада долази у видокруг читаоца и имплицитни садржај ове књиге. Петодимензионална метода лечења ментално оболелих личности, пронађена из увида о интегралној здравој личности, садржи у своме дубинском слоју једну екстраполацију на човечанство као целину у простору и времену. О томе ће овде да се истакну само неколико напомена, јер, сви су изгледи, да ће се указати прилика да се отим темама појави и друга књига др Јовановића.

Пре свега, она соматска компонента води одмах до једне еколошке филозофије као што socius – компонента пледира за трајан светски мир и  наговештава филозофију трајног мира у једном бољем свету. Екстраполација компоненте психе води до концепције јединства нација уз поштовање интегритета њихових посебности, а радна и рекреативна компонента садрже наговештаје да је ту реч о тематизирању једне нове индустријске цивилизације, спорта и уметности у будућности. За сада је то наговештај, али он постоји.

Из реченог се може да претпостави да у основи ауторовог става стоји нека наивна оптимистичка филозофија. Такав закључак би био погрешан. Ауторову фундаменталну мисао одређује концепција реалних могућности човека и друштва. Реалне могућности, по њему, не спречавају добро функционисање свих пет компонената његове теорије у свакодневном животу. С друге стране, ово схватање успешно повезује резултате психолошко – психијатријских истраживања и истиче да се већина људи остварује у индивидуалном животу. Што се, ипак, на глобалном плану догађају велика одступања од реално могућег у правцу деструкције и што је свет препун разарајућих сукоба између појединих личности, између већих заједница, између човека и природе – то за Тихомира Јовановића има значење фазе у развоју човека. Али овај аутор сматра да у крајњој линији све зависи одд избора који људи праве. Путеви, добри или лоши, човеку су отворени.

Боље загледање у суштину афоризама показује да аутора посебно занима једна интересантна противуречност у ставовима мислилаца. Он ставља акценат на чињеницу да скептички филозофи у свом реалном животу не живе по принципима своје филозофије, а да филозофима крајњим песимистима и жестоким критичарима достигнућа савремен технике нимало не сметају да уживају у најновијим моделима аутомобила и сличним остварењима нашег времена.

Све у свему овде се читалац суочава са текстовима једног разложног научника и филозофа који зна за меру и духовну и физичку равнотежу. Душан Стошић

    

·        ¨                                         РЕЦЕНЗИЈА

В.Панић

Mисли које лече¨ др. Јовановића се баве фундаменталним проблемима човекове егзистенције: његовим односом према себи и према другима као и према свету и човечанству у целини, усамљености, патњи и инфериорности, жељама, страховима, осећањима кривице и осећањима свемоћи, лажи и истини, времену и простору у коме живимо, сиромаштву и богатству, глупости и мржњи, коначности и бесконачности итд. Свака мисао је добро одмерена, логички конзистентна, а у исто време песнички надахнута и оптимистичка. Понекад морамо читати томове различитих књига да би смо тамо нашли две три мисли за које осетимо потребу да их забележимо и запамтимо. Овде је све дато на једном месту, сведено на једну тачку, доведено у сам центар бесконачног круга, о чему је писао Достојевски у својој причи ¨Kротка¨. А то је идеал људске  мудрости, да све што зна сажме у формулу, да каже једноставно и јасно, непосредно, а да се,, потом, мисао у души читаоcа разлаже и шири.

           ¨Mисли које лече¨ др. Т. Јовановића препоручујемо пажњи читалаца, онима који још не знају и који треба да уче као и онима који знају, а који желе да се упоређују и да се проверавају. И увек када осете страх и неповерење или када се осионо осиле – да им се враћају и да их поново прочитају. У другом делу књиге аутор даје кратак приказ метода рада са психијатријским болесницима, ресоцијализују и њихово постепено укључивање у процесе живота и рада. Овакав приступ знатно проширује делокруг рада психијатријског тима,, а пацијент се схвата као специфична личност коју не треба само ослободити патолошких симптома већ је треба реструктуирати и оспособити у сваком погледу, конкретније, у свих пет основних димензија: биолошкој, психолошкој, социјалној, радној и кондиционој. Медикаментна терапија је прва, често и основна, али је по правилу недовољна. Ако се само она примени, пацијенти се поново враћају са све мање шанси да стигну до жељеног циља. Иако су ова разматрања, са стручног аспекта, доста скраћена она сваком добронамерном читаоцу убедљиво показују будуће правце развоја психијатријско психолошких дисциплина које имају за циљ излечење а не ¨хемијску зависност¨ болесних и неадаптираних особа. Мултидиисциплинарна психијатрија, како је види наш аутор, на једној страни мултидисцплициран приступ психијатријском болеснику и облике ангажовања,, а на другој страни, сваког пацијента сагледава као особену личност, као случај за себе који се не може шаблонизирано третирати према општим правилима терапије која се ослања само на формалну дијагнозу.

              Са овим теоријским прилогом и са ¨Мислима¨ које нам др Јовановић формулише у овој књизи, он се приближава Јасперсовом схватању да психијатријсkи третман уместо замагљивања треба да буде ангажовање и разјашњавање које се, на крају, претвара у  ¨неку врсту филозофског подухвата¨ чија су есенција ¨Мисли који лече¨.

              У теоријском делу књиге ¨Мисли које лече¨, који је др. Јовановић додао свом другом издању, у кратком прегледу развоја филозофске мисли, аутор је показао како се постепено развијала самосвест односно свест о самој себи. Преглед полази од Анаксагоре преко Аристотела и средњег века до новог доб. Свест прво спознаје свет око себе, свест о објекту, а тек потом сопствену суштину. Или, како истичу филозофи егзистенцијализма (Сартр) – свест о објекту претходи односу према субјекту, саморефлексији. Свест се дакле, као инструмент спознаје развијала милионима година, а питање њене суштине је постављено тек у историјском периоду са развојем, најпре, филозофије, а потом и других наука које се баве овим проблемом. Показало се а је на ово питање много теже одговорити него што је у почетку изгледало. Дефинитивног одговора још увек нема као што је случај и са другим категоријалним појмовима. Међутим, одговор на ово питање је императив за психијатра због тога што тек полазећи од тога шта је нормална свест, или, у Јовановићевој терминологији, еусвест, може говорити о њеним поремећајима код својих пацијената.

              Тихомир Јовановић као најзначајнију карактеристику свести истиче њену слојевитост, њене модалитете, од еусвести преко надсвести до несвесног и парасвесног; од фокуса или жиже свести до мање свесних и несвесних слојева. Или, у класичној терминологији, до свесног интелекта (intellectus agens) до скривеног ума (abditum mentis) ¨тамних¨ делова свести одакле долазе не само ¨мрачне¨ идеје већ, каквог ли парадокса, и оне најсветлије, визионарске, идеје провиђења.

   Поремећај било којег модалитета еусвести у исто време је и поремећај свести као целине. Али у зависности од тога који је модалитет поремећен, блокиран или хиперактиван, зависи природа тока свести, њени поремећаји и начин опште духовне терапије и реинтеграције.

    Из оваквог теоријског полазишта логично је што се наш аутор определио за релативистички усмерену реинтегративну психотерапију. Овде имамо један флексибилан прилаз прилагођен конкретној особи који, поштујући најпре опште вредности, а потом и својеврсну индивидуалност личности, треба да повећа њену толерантност и прилагодљивост. Сентенце које наш аутор даје треба да духовно активирају пацијента и то у његовој најважнијој – моралној сфери. Кроз ову активност психијатар открива систем вредности свога пацијента, његове основне моралне дилеме и примарни мотив који је осујећен и који је, као такав, генератор пацијентових тегоба.

   Терапеут има задатак, и то је најважније истаћи, да пацијенту пружи више начина за излаз из кризе, а не једну ригидност да замени другом, или једну крајност – другом, што се практичној најчешће дешава.

    Овим теоријским допунама за ово, друго издање своје књиге, аутор је омогућио боље разумевање његове методе и повећао могућност њене шире употребе и њеног даљег развоја од стране оних који увиђају да су и психијатријски пацијенти мислећа и морална бића и да им је неопходна свестрана реинтеграције укључујући и духовну, најважнију сферу сваког човека.

                                                                                      

NEPOZNATI SVET  SNOVA

mistika, nauka,  filozofija,  praksa

IPA, Miroslav, ;Beograd, 2000

 

ZAKLJUČAK

U prilazu snovima postoje razni načini. Opredelili smo se za jedan, po malo specifičan pristup. Kako se većina ljudi interesuje za snove, želja nam je bila da pristup bude shvatljiv ne samo za stručnjake, nego i za one kojima su snovi zanimljivi kao štivo koje izaziva znatiželju i onih kojima knjiga je draga, ali za nju "nemaju vremena". Najpre to bi bio jedan pristup u kome se odvaja, a istovremeno povezuje mistično, literarlno, filozofsko, religionzno, naučno, a donekle i praktično korišćenje snovima.

Snova ima raznovrsnih, kratkotrajnih, odmah zaboravljenih, do onih koji su dugi i odvijaju su na više načina i u više dimenzija. Ima ih povezanih, besmislenih, lepih i čudnih, tužnih i smešnih, opasnih i punih uživanja. Ima "značajnih", ali i “beznačajnih”, a ovi drugi bi bili predmet posebnog zanimanja svakog pojedinca, sa više pitanja i bezbroj zagonetki i ne samo snevača. Između ovih krajnosti, postoji onaj prostor koji obuhvata središni ili raznovrsni deo i odnosi se na bezbroj mogućnosti i niza varijanti u kojima se snovi ispoljavaju.

Ovim se ne pretenduje da o snovima kažemo mnogo i prevashodno novo, niti da damo sve odgovore na bezbroj zagonetki, koje bi čitalac želeo da razjasni. Ovim se zapravo daje jedan uvod u pristupu snovima. I nešto više od toga. Bez naglašene skromnosti ukazujemo na puteve kako treba prići snovima u njihovom poreklu, tumačenju i korišćenju. Izneli smo jedan pogled na odnos spavanja i snova, našu - fokalnu teoriju snova, tačnije polifokalnu teroriju snova, koja se javlja tokom penetracije snova iz nekih oblasti nervnog tkiva, pojedinih biohemijskih i anatomskih, ali i psihičkih struktura. Spavanje, a posebno snovi su “mesto susretanja” između duše i tela.

Snovi imaju jedno neumitno svojstvo, oni su selektivno istiniti, da razotkrivaju naš duševni život, našu ličnost. Neki snovi ništa ne skrivaju. Radi toga i ulivaju najveće poštovanje od interesenata. Može se smatrati "da snovi mogu biti jedna prava autolaboratorija  duševnog života". Sa druge strane, oni predstavljju veći ili manji, ali verni “deo  sveukupnosti” duševnog života. Oni obuhvataju prošlost, sadašnjost, pa i budućnost, izvor su najraznovrsnijih mogućnosti i bezgraničnih, ne samo stručnih preokupacije, literarnih interesovanja, nego i spekulacija kao i mahinacija. Snovi su i krucijalni dokaz veze između misticizma primitivne misli i savremene magije, ali i lagono mesto za manipulisanje  “trgovaca lakovernim”.  Da bi ukazali na te veze mi smo se u našem radu osvrnuli na neke istorijske tekovine, ukazivali na elemente mistike, magičnosti, na neke filozofe koji se bavili snovima i njihovim objašnjavanjem. Ukazali smo da su pomenuti istraživači jako dobro poznavali snove, za svoje doba ili bili i ispred njega. Učinili smo niz pokušaja u razumevanju  snova, tokom istorijskog perioda, ali ne zanemarvanja tih istorijskih tekova pod pritiskom obilja “novih” informacija. Uprkos tome, mi smo svesni naših manjkavosti. Pre svega nedostaju nam potrebna eksperimentalna laboratorijska ispitivanja. Donekle smo pokušali to da nadoknadimo kliničkim, biografskim, sopstvenim opisom snova klijenata, pacijenata ili autoopservera. Takođe smo se služili i sopstvenim opservacijama, kao i višegodišnjim tumačenjema na hiljade snova. Izradili smo i naš praktičan pristup i opisali metodu tumačenja snova – direktivnu-nedirektivnu, “ne bi bilo u snu da se nije prethodno desilo  na javi” pomoću koje se u velikoj meri može prići gotovo svakom snu. Ipak, svaki san je uvek originalan produkt snevača u prostoru i vremenu. Time nismo negirali elemente parapsiholoških mogućnosti rada sa snovima, ali smo ih razgraničili, koliko je to moguće od pseudonaučnih i mističnih prožimanja.

Svako vreme ima svoje ljude, svi ljudi imaju svoje snove. Snovi su onakvi kakvi su ljudi u vremenu i prostoru. Beskonačne su varijante. Bez razumevanja snova, svaki čovek je siromašniji, baš kao što bi i čovečanstvo bilo siromašnije, da nije snova.

I ako se snovima bavim od svog detinjstva, (zapisujem ih od četrnaeste godine), ne smatram da sam do kraja upoznao snove. Čak i svoje sopstvene. Neki od njih ostaju velika zagonetka. Bar za mene. Ovo je moj mali prilog jednom velikom problemu.

Na kraju ja bih se zahvalio nekim mojim saradnicima koji su mi omogućili da u relativno kratkom vremenu objavljivim svoja svoja iskustva i razmišljanja.

U prvom redu bih naveo recezente Prof. dr Vladislavu Paniću i Prof dr Dragoljubu Slijepčeviću.  Takođe bih se zahvalio na posebnim savetima i velikom uloženom trudu oko redakcije teksta Prof. Dušanu Stošiću, a takođe i mojim saradnicima u emisji “Šta sanjam i šta mi se događa”, Radio novosti, njenom tvorcu Vladimiru Krasiću i Slaviši Ivkoviću, piscu knjige“Snovi”.

 

O osvrtu Nikole Miloševića na knjigu

Dr Tihomira Jovanovića „Nepoznati svet snova“

 

Bez obzira što Frojd ne prihvata, da čitava njegova teorija nije lišena panseksalizma, mi ćemo ukazati na neka njegova tumačenja koja upravo govore o prisustvu seksualnih simbola, čak i onde gde bi teško imali takve asocijacije. Svi predmeti koji su duguljasti, posebno ako su čvrsti - po pravilu su simboli -  falusa. Tu bi ubrojili: dimnjake, eksere, ključeve, rakete, palice, sveće, štapove, kule, drške sekira, ašova i sl., noževa i dr. Tu može po njemu da se ubroje i neki “mekši” duguljasti objekti, pa i pojedine duguljaste životinje: crve, gliste, zmije, repovi nekih pa i četvoronožnih životinja. Ima i delova tela koji predstavljaju simbol penisa - kao   primer bili bi - prsti. Od onih predmeta koji su savitljivi, a predstvljaju muški polni organ - bila bi, na pr. kravata. Frojd navodi primer žene koja sanja u kupatilu golog muškarca, a koji joj u snu kaže: “Izvinite nemam kravatu”. (-3-) .Primer šupljog predmeta - bila bi i truba, takođe simbol penisa.

  Polni simboli bi predstavljali od raznovrsnih predmeta, kao što su: alat, cipele, gitare, katanci, lokomotive, novčanici, pećine, pištolji, lopte, rukavice, zastave,  vozovi, zgrade, čizme, ali i duguljasti šuplji predmeti - simbol su ženskih polnih organa. U polne simbole, prevashodne ženske se ubrajaju i neke biljke ili njihovi delovi: cveće, drveće, pa i životinje: konji, koze, ili aždaje iz bajki i td. Meso bi takođe moglo da spada u polni simbol, baš kao i veštice iz bajki.

  Ako bi svi ovi duguljasti, predmeti ili životinje, pa i delovi tela čoveka ili životinja, uz to raznovrsne pojave sa kojima se ovi mogu naći u nekim relacijama – predstavljali  simbole polnih organa, mi se pitamo - ima li nekih situacija u kojima se možemo naći, a da ova bude potpuno lišena prisutnosti nekog seksualnog simbola? Možda su to bili razlozi što su se vrlo rano, kod bliskih Frojdovih saradnika javili “disidenti”.

  Mnogo je bilo zamerki na račun Frojdovog učenja. Pre svega iz redova neurologa i  psihijatara, ali mnogo toga je Frojd “uzdrmao”. Ipak su neki njegovi učenici svojim radom dali do znanja da njegovo učenje ima mnogo proizvoljnih konstrukata. Sa druge strane literatura, umetnost, književnost pa i ostale umetnosti upravo zahvaljujući Frojdu, doživeli su pravi procvat.

  Praktična vrednost tumačenje snova Frojd je primenio tokom psihoterapije – koja je nazvana - psihoanalitička psihoterapija. Suština ove psihoterapije je psihoanaliza – bila bi otkrivanje potisnutih kompleksa, a oni se otkrivaju metodom slobodne asocijacije. Konstrkcija je potpuno jasna – pošto unapred znamo da su kompleksi potisnuti u nesvesni deo psihe, tokom psihoanalize, tačnije psihoterapije, koja u širem smislu predstavlja pravi asocijativni, verbalni, eksperiment, terapeut pristupa otkrivanju puteva do nesvesnog. Pacijent najpre ispriča svoj san, a onda se postavlja serija pitanja, na osnovi kojih se dolazi “u nesvesni, potisnutiu deo psihe, sa nizom kompleksa”. Javlja se veći ili manji latentni period između pitanja (ili komentara) koji iznosi terapeut. Zavisno od dužine tog latentnog periodi – procenjuje se “otpor” koji se pruža tokom psihohanalize.

Snovi i somatske bolesti

Neki snovi mogu imati teške posledice skoro za ceo život. Jedan moj pacijent, koji se obratio “za savet kako da prestane da puši”, u 30 godini života, sa l5 godina je oboleo od šećerne bolesti. Sve on vezuje za jedan san “koji ga je strahovito potresao”.  “Ja sam najviše na svetu voleo svoga dedu, po ocu. Isto tako sam voleo i svoju majku. Kada sam bio u četvrtoj godini ja sam sanjao – kako na haubi jednih kola moj deda i moja majka imaju seksualni odnos. Oni su goli i ja gledam kako oni vrše one, seksualne pokrete, pune strasti. Toliko je to bilo meni mučno i teško, da sam se probudio. Bio sam sav okupan u znoju, srce mi je silno lupalo, danima nisam mogao da se oslobodim ovog sna. Od tada sam se plašio i da se uspavam, iz straha da mi se taj san ne ponovi! Moguće je da ovaj san nije sam izazvao dijabetes, ali je nesumnjivo poremetio gotovo čitav život ovom mom pacijentu.

Da li se ovakav slučaj može u praksi ne može sresti?                                 

Mi smo još u samom istorijskom razmatranju ukazali da su stari lekari, sveštenici još u starom veku, ali i veličine tipa Aristotela, kao filozofa, ali i poznati lekari tipa Hipokrata i Galena, srazmerno često koristili snove u praktične svrhe, pre svega  oslanjajući se na plejadu iskustva onih koji su sledili Eskulapa, učitelja oličenog i u božanstvo.

Galen (grčki lekar, Galenius, 129 – 190.) je opisao slučaj svog pacijenta, koji je u snu video kako mu se noga skamenila, a nekoliko dana nakon toga ista noga mu se paralisala.

Može li se jedan san  pacijntkinje navedene u knjizi Neopoznati svet snova, protumačiti kao dijagnostički pokazatelj? Evo tog sna, koji ćemo nazvati “Štrcanje tečnost iz ustiju zmije”.

“U mojoj tridestpetoj godini imala sam nakon porodjaja, vaginalno analnu-fistulu. Lekari su preduzeli mere i fistula je bila zalečena. To sam bila i zaboravila. Sada, deset godina kasnije, ja sam sanjala kako sam sela na jednu zmiju. Ja sam uhvatila tu zmiju za vrat i iz njenih ustiju počela da izlazi sivkasta tečnost. Tako sam četiri puta stiskala zmiju za vrat i iz njenih ustiju je uvek izlazila ista tečnost. Kada sam se probudila uplašila sam se da će mi se ponovo fsitula otvoriti. I to se desilo nakon mesec dana u mnogo težoj formi”.

Uzimajući u obzir savremene dijagnostičke mogućnosti izgleda gotovo smešno da  bi mogli jedan ovakav san da koristimo samo za postavljenje dijagnoze. Međutim, da ne zaboravimo – ovaj san se desio čitav mesec pre pojave tvrdine, infiltracije u glutealnom (sedalnom) predelu, upravo na onom mestu gde je sela na zmiju u snu. Uskoro se pojavio i gnojno žarište (absces), koji su hirurzi otvorili. Takodje je “proradila” i fistula.  Zar se ne može reći da je san na samom početku procesa ukazivao da “se nešto događa u sedalnom predelu pacijentkinje koja je sanjala zmiju, iz čijih ustiju izbija tečnost pri pritisku vrata zmije?”. Osnovni uslov je da lekar sasluša snove svojih pacijenata. Ima li on vremena za to? Kako bi neki psihoanalitičari protumačili ovaj san? Najpre zmija – znači pojačan seksualni libido, nezadovoljen libido, iz ustiji zmije izlazi tečnost. Nije li to dokaz da je upravo to sperma? Krunski dokaz nezadovoljene žene u seksualnoj sferi? A šta je stvarno? Šta ta jadna žena doživljava?! Ima preko 50 godina, dva neoženjena sina i još absces u glutealnom predelu. Reklo bi se da joj seks na pamet ne pada.

Odgovor na ovakva i niz sličnih pitanja pokušalo je da pruži više autora. Tako je Majorov F.P. sa svojim saradnicima razmatrao odnos izmedju sna i fizioloških zbivanja u organizmu u svojoj knjizi “Fiziološka teorija snova”, 1951. Nakon više godina rada pojavljuje se i knjiga “Nervni mehanizmi snova” (1970.g.) Eksperimente koje je vršio Majorov ukazali su na neurofiziološku, odnosno patofiziološku vezu sa snovima, pri ovome su korišćena i sopstvene obeservacije snova, onih koji su učestvovali u pomenutim eksperimentima.

Sada se možemo vratiti da ukažemo na pomenuti san štrcanje tečnosti iz ustiuju zmije”. U sedalnom predelu je počeo proces, senzacije su u obliku zmije. To je za snevačicu veoma neprijatno. Iz njenih ustiji izlazi tečnost, ali na pritisak. Ona želi da se oslobodi tog nepoznatog sadržaja. Tada je počeo gnojni proces – infiltracija, oblik zapaljenja. Šta je tu bliže medicinskom stručnjaku? Gnoj, ili neuzvraćeni seksualni nagon?

Objašnjenje bi se moglo prepustiti proizvoljnom tumačenju lekara. To je jedna od osnovnih manjkavosti snova u pogledu njihove primene u dijagnostičke svrhe.

Pacijent sanja da mu se zmija uvija oko vrata i glave. Kako da protumači lekar ovaj san, posebno ako je upamaćen samo taj delić možda znatno opširnijeg sna? Opet ista dilema pojava tumora nakon nekoliko meseci donekle može da razreši dilemu. Može se desiti da neka osoba ima početni patološki proces, ali istovremeno i željna erotike i seksa.

 

Milošević je sa izvesnim zadovoljstvom pročitao ceo gornji tekst. Primetio je da je to najznačajniji deo knjige jer je tu Toća, nasuprot Frojdu, dao je svoju diferencijalnu teoriju snova (iskaz je Miloševićev). „Pored psiho-analitičkog pristupa koji pati od hipergeneralizacije, dr Jovanović je ukazao na psiho-somatski metod tumačenja snova i, s obzirom na svoj diferencijalni princip, nije tvrdio da je to jedini mogući način tumačenja snova. Ovo je verna reprodukcija Miloševićeve rečenice a nju sam zapamtio jer je baš tada moje osečanje zavisti postalo najintenzivnije.

Na kraju Milošević je zaključio da je knjiga Nepoznati svet snova, značajan doprinos psihijatriji u Srbiji kao i o učenju o snovima i njihovom tumačenju.

3o januar 2008                                                           Dušan Stošić

 

 

 

ČOVEK NA BESPUĆU,

Stručna knjiga,, 2002

ZAKLJUČAK

Kada se razmišlja o budućnosti, najbolji način jeste, da bi sebi ugodili, planirati na utopistički način. Tako ćemo sebe u znatnoj meri olakšati i donekle utešiti u svetu gde nismo «imali sreće». Pokušajmo da to učinimo, na način koji bismo označili kao «misaoni eksperiment».

Ljudi će se voleti. Svi će raditi posao koji budu hteli i kada budu poželeli. Imaće prinadležnosti koliko im treba. Svako će svakome želeti dobro. Ljudi će voziti kola koja neće zagađivati životnu sredinu. Biće planirane porodice. I retke izumrle životinjske vrste kloniranjem, ponovo će naseljavati Zemlju. Biće na vreme prognozirana odnosno predviđani zemljotresi poplavi i druge elementarne katastrofe. Tako će ljudi moći na vreme da se sklone. Ljudski vek će se produžavati, po potrebi. Zemlja će biti srećno, globalno selo. Turizam će biti vodeća privredna grana dostupna svakom pojedincu. Mržnje neće biti. Svako će biti zadovoljni svojim položajem, ispunjavaće svoje planove. Granica među državama neće biti. Nuklearno oružje i rakete biće uništene, a klasično oružje smešteno po muzejima, atraktivnosti radi, da upozore kakvim se budalaštinama ljudi se nisu služili, pa čak i međusobno ubijali! Svi sporovi biće rešavani dogovorom ako bi ljudi bili srećni! Zar to odista nije nedostižno sa savremenom tehnikom, savremenim duhovnim razvojem, savremenom komunikacijom.

Možda bi tako mogao biti zamišljen Zemaljski raj u savremenoj verziji. U svakom slučaju stvarnost je drukčija. Jednostavno možemo reći da ima onih koji uživaju da nanose pakost, zlo, pa i patnji drugima. Da ne kažemo drugu reč, zadovoljstvo im je nanošenja zla, pa i ubijanje drugih. Na drugi način oni ne mogu. Srećni su kada se drugi muče, kada drugi za njih rade, kada vladaju nad drugim osobama. Jednostavno, interesi se toliko ukrštaju. sukobljavaju,da mira nikakvog ne može biti. Ima li nekog rešenja?

Teškoće se javljaju pri svakom pokušaju usklađivanja odnosa. Čak i između onih koji rastu zajedno, koji su braća i sestre, baš kao i odnosi roditelja sa decom. Problemi se javljaju svakoga časa, pri pokušaju da se bilo koja ideja sprovede, da se obavi neki zadatak, zamišljeni ili stvarni.

U prvoj dimenziji, jedinka treba da bude pripremljena za ovaj svet već pre svog rođenja. Roditelji ne bi smeli da se izlažu otrovima, drogama, intoksikacijama, infekcijama.  Da bi se jedno dete dočekalo, nužan je minimum egzistencijalnih uslova života.

Za duhovni razvoj neophodno je da dete već od rođenja bude adekvatno razvijano, sistematski edukovano u usklađenoj sredini,gde se svako problem, konflikt razjašnjava i u toku već samim svojim postupkom. Školovanje i obrazovanje, telesno i duhovno treba da se odvija u skladu sa već pripremljenim uslovima i sa optimalnim opterećenjima.

           Usklađivnje odnosa unutar porodice, uz stalno razjašnjenje svakog problema biva pretpostavljen problem tako obuhvaćen da zahteva princip primanja i davanja kao najveći zakon koji se daje jednoj zajednici. Najpre kada se radi o školskoj, široj zajednici. Još veći u slučajevima kada je neophodno organizovanje državnih i međudržavnih problema. Svaki od ovih odnosa je zavistan od niza međurelacija; religiozni odnosi, problemi u radnoj penzionisanja, ako pojedinac ima sreće da je doživi. Često nakon toga nastaju organizaciji, tokovi u međusobnoj komunikaciji.

           Problemi radne aktivnosti, koja zahteva da rad bude »koristan« je od posebnog značaja. To se odnosi već od početka samog školovanja, znači od šeste godine života, pa sve do problemi svoje vrste, pa i nakon toga. Upravo je radna aktivnost ona koja obezbeđuje materijalnu osnovu jedinke.

           Na kraju se pojavljuje kao »peta dimenzija« - ljudska potreba za rekreaktivnom aktivnošću, radošću, spremnošću za aktivnost koja je pripremljena isključivo za ljusko biće, koje ima doživljaj sopstvene vrednosti, sreće i vrhunca pravog zadovoljstva.

Sve ovo o čemu smo govorili, namenjeno je isključivo onim ljudskim jedinkama koji su na organizovan način došli na svet, koji i ako su došli neplanirani, uspeli da se organizuju društvu koje ih je moglo da prihvati ili su oni nametnuli svoje konstruktivne stavove.

Nesreće koje pojedinac susreće ili može sresti  podelili bismo na direktno zavisne od čoveka, na indirektan način do koje dovodi ljudska aktivnost, planirana, neplanirana i na kraju elementarne nesreće koje ne zavise od čoveka, ali koje bi trebalo čovek i da očekuje. To su: zemljotresi, vremenske katastrofe, uragani, tajfuni, orkani, poplave, brodolomi...

Čovek, pojedinac, gradeći svih svojih pet dimenzija, bez njihovog povezivanja, teško da može odoleti svemu onome što ga može očekivati tokom njegovog života. Čitava njegova fizička i duhovna edukacija treba da bude ciljano usmerena na savlađivanje poteškoća koje ga mogu očekivati u životu.

 

RECENZIJA RUKOPISA KNJIGE „ČOVEK NA BESPUĆU“ ili

DIMENZIJE INTEGRALNOG ŽIVOTA – AUТORA TIHOMIRA JOVANOVIĆA

 

Pred nama je knjiga poznatog stručnjaka iz oblasti neuropsihijatrije, pisac više knjiga, pa se kod njega nalazi jedinstvo teoretičara i praktičara.

Nastojanje da se posveti čoveku i da mi pridje najmanje sa stanovišta pet dimentžija koje navodi teorijski i stručno obrazlaže.

Značajno delo koje daje celinu njegovog pristupa čoveku i čovečnom ne samo sa usko stručnog, nego ima širi pristup što i delu daje višeslojna naučne domete,i

- Ne zadržava se samo na neuropsihijatriskoj oblasti, nego se obilato koristi filozofijom, sociologijom, biologijom, antropologijom i psihologijom i drugim naučnim oblastima. Pokazao je da se radi o stručnjaku široka obrazovanja, koji nastoji da se posveti čoveku i kao pojedincu - egzistenciji, ali i njegovo lociranje u određeni i društveni ambijent, daje mu i dimenzije društvenog bića (esencije). 0na se i javlja i kao ljudska suština i kao pojava koja egzistira i sada se realizuje. Razume se, uvek u određenim društveno-istorijskim okvirima, stepenu saznanja i moći promene svoje prirodne sredine prilagođavajući je svojim potrebama, ali i tu pravi ozbiljne pogreške na koje autor ukazuje.

-Veoma stručno se bavi i neuropsihijatriskom pristupu, svesti, ali i veoma studiozno tretira i gnoseologiju kao nauku o saznanju. Istina, eto je sasvim razumljivo, s obzirom na svoju životnu t naučno, orijentaciju, više insistira na psihičke procese nastanka i delovanja svesti odnosno svesnog subjekta u složenosti života i životnih situacija koje mu se_?hteo ili ne, nameću. Nije moguće živeti u društvu, a biti izvan društva, ako se radi o čoveku koji je svestan svoje egzistencije i dužnosti poštovanja egzistencije drugih preko kojih se i dokazuje.

- Knjiga je inspirativna ne samo za neuropsihijatre već za širi spektar naučnog saznanja, saznanja čoveka kao ljudskog prirodnog, moralnog, estetskog, psihološkog i društvenog bića. Složenost čoveka zahteva poseban ali i efikasan pristup.

- Autor se bavi i aksiološkim pitanjima kombinujući etički, filozofski i, razume se, neuropsihijatriski pristup. Njegova je intencija da u tom kontekstu šireg pristupa pokaže na jedinku insistirajući više na egzistenciju nego na čovekovu suštinu -esenciju. Možda je to rezultat pomicanje čoveka na periferiji društvenog života kada globalne javno-pravne i druge institucije idu da se nametnu čoveku, da vladaju njime, da ga pretvore u sredstvo ostvarivanju ne uvek pravih humanističkih ciljeva. Stoga i angažovanje T. Jovanovića ima svoje etičko, naučno, humanističko  vrednosno određenje. Treba spasiti čoveka, njegovu socijalnu i prirodnu sredinu, tekovine koje je stvorio, smestiti ga na čelnu poziciju svih subjekata i živih bića, ne da bude diktator nad ostalima nego da deluje kao ravnopravan pripadnik ljudske zajednice,- što sada nije. Njegovo angažovanje i samo ima aksiološke dimenzije.

- Autor vrši svestranu analizu čoveka da bi preko delova došao do celine. Istina, smatra da je pravilniji način da se ne formalno, nenaučno, misaono prisilno stvara celina čoveka, nego da se ostvaruje procesom saznanja i humanizacijom. Razumljivo je njegovo pristupanje jedinki koja se izgubila u moru raznih društvenih mreža koje ga sputavaju da se pojavi u javnosti, da se može da afirmiše sa svim svojim bitnim ljudskim stvaralačkim svojstvima.

- Pravilno je učenje da modaliteti svesti imaju svoje modalitete koji i lepeza izvore svesti se širi sto joj daje šire dimenzije, a time i uticaj , Ovde se polazili od zdrave osobe koja misli i deluje potvrđujući vrednost onoga o čemu je mišljeno i smišljeno. T. Jovanović povezuje uvek svest i delovanje, rad, gde s pravom traži izvore i saznanja i aktivnosti ličnosti koja se preko toga i dokazuje kao svesno društveno u ovom slučaju i psihološko biće da, ne navodimo druge odrednice.

-.Veoma je značajno što posmatra čoveka kroz unutrašnje i spoljne protivurečnosti, koje se odigravaju i svesno ali i podsvesno na čije razrešenje nekada ličnost nije moćna da utiče, ali druge veoma brzo svesno razrešava. Tu se odvija dijalektičko-materijalistički proces, a takav je i autorov pristup. Na ovaj način se obezbeđuje objektivni pristup čoveku i čovečnom. Time se ne izdvaja iz celine odnosa u kojima nastaje rođenjem i nastavlja da komunicira i stvara kao čovek. Ovo svoje polazište omogućilo mu je da i najtananije subjektivnosti osloni na realnosti postojanja i mozga, kao najviše organizovane materije koja misli o samom sebi. Tu je i središte svesti koje nema izvan čoveka i elemenata svesti koje srećemo kod životinja višeg stepena razvoja. Bez sumnje autor odvaja ove dve svesti pošto se radi o moći planiranja i predviđanja kod čoveka među« tim životinje drugi pripadnici faune deluju po zakonima nužnosti, po stepenu razvoju svoje vrste. T. Jovanović je dovodi u pitanje novi, najviši kvalitet ljudske svesti i misaono-radne aktivnosti i u tom pogledu njegovu misaonu dominaciju nad drugim živim svetom.

-           Veoma bitno je što autor ne ostavlja u nedoumici čitaoca da se u susretu sa brojnim pojmovima nađe pred zidom koji ne može ni da zaobiđe ni da preskoči, već daje isto toliko definicija. Na taj način osnovne naučne kategorije i fundamentalni pojmovi dobijaju svoje određеnje ponekada sa stanovišta više naučnih disciplina. S obzirom na to može izgledati da se ovo naučno delo sastoji pretežno od tumačenje Bt pojmova i objašnjenja dajući ponekada i širih pojmovna određenja kako bi ih učinio jasnijim i "običnim" subjektima svesne ljudske delatnosti. po broju definira može se shvatiti da ovo delo spada u udžbeničku literaturu, ali s obzirom na studijsko tumačenje na bazi više naučnih disciplina ima karakter naučne studije.

-           Pošto je sinteza dominantna u odnosu na analizu imamo sabijene misli koje nastoje da se probiju iz okruženja i da ostvaruju šire slobodnije poglede. Naime, suviše sintetizovan pristup, a takav je u ovom delu,.ima prednosti pošto na manjem prostoru daje osnovna tumačenja, ali sa stanovišta razumnosti i uticaja na širenju saznanja na šire populacije prilično se javlja kao neophodan čin prethodnog poznavanja bar minimum pojmova da bi se shvatila dubina misli koje su u pojmovnom sistemu sadržane. Svakako je veoma važno, da se čitalac uvede u probleme koji slede da bi mogao da ih razumela i da se aktivnije uključi u saznajni i radni proces. To ne mora biti i nije mana. Svaka nauka traži napore i celokupno pravo saznanje koje zahvata stvarnost bilo misaonu ili realnu društveno-istorijsku, tehničko-tehnološku i drugu civilizacijsku. U celini posmatrano nema saznanja bez misaonog napora koje ima veću specifičnu težinu iz bilo koje naučne oblasti.

            Težnja je ka integralnosti jedinke, ali integrirane sa zajednicom u kojoj žive. Time prevladava ekstremni personalizam i egzistencijalizam iako čitavo poglavlje daje ovom naučnom fenomenu. Shvata autor da jedinka ne ni može da nastane ni da egzistira usamljena. Ona je suštinski vezana za svoju socijalnu i prirodnu sredinu iako može. da ih menja, ali bez njih ne može da opstane.

T. Jovanović daje i definiciju ličnosti koja ima svoje originalnosti. Preovladava stereotip koji se nameću. On piše: "persona je ličnost, koja se predstavlja pred drugima, ali i pred sobom, pred svojom ego- strukturom i ego-funkcijom". Pri tom ne dovodi u pitanje da tek u odnosu na drugog čovek se dokazuje i postaje sve više ličnosti što preobražava svoju prirodu u ljudsku prirodu. Uostalom i to je proces očovečenja čoveka. 0n ovo čini i sa stanovišta filozofije nastojeći da vidi jedinstvo pristupa između psihologije i filozofije.  U svom stvaralačkom delovanju traga za nečim originalnim. Nije sklon da se zadržava na saznato već na osnovu toga ide dalje prodire u nove prostore što govori da se ne radi samo o naučniku potvrđuje otkriveno nego traga za novim dometima koji unapređuju naučnu oblasti kojom se bavi.

            Ono što iz teorijskog pristupa T. Jovanovića neposredrno izbija to je i praktični pristup preko dimenzija , tačnije pet dimenzija oblika egzistencije, kojima se ukazuje put kako ličnost da najpre da nađe sebe, i na kraju da ostvari svoju optimalnu egzistenciju.

Dosta prostora u svojim razmatranjima, što je razumljivo, daje i moralu i etici, a dodiruje i pitanja aksiologije i humanizma. Bavi se i savremenim moralnim dilemama i tu nastoji da bude originalan. On ističe da se čovek razlikuje od životinja govorom i moralom, ali uzima veoma bitnu svest čoveka da može da predvide događaje i da koristi sve savršenije alatke za rad. U tom pogledu bitne su razlike, a moral je tu kao nepisana pravila ponašanja u svim sferama čovekova ispoljavanja. Moral rezervisan za ljudsku moralnu praksu nalazi se н kao naučna oblast etike. Stoga je etika nauka o moralu. Tu dolazi do spoja prakse i teorije. Nisu isti sinonimi moral i etičko iako se mogu tako tumačiti, ali razlika postoji kao što je između prakse i teorije, a jedno bez drugog ne daje definitivne vredne izlaze iz labirinta saznanja.

Dosta prostora posvećuje pitanjima duhovnosti koji pretežno tumači sa stanovišta postojanja religijske svesti, koja je ideološka kao i svaka druga pojava u društvu privatnog vlasništva.

Uvek postoji opasnost da naučnik koji se bavi misaonim i psihičkim procesima upadne u zamku subjektivizma i da izgubi vezu sa stvarnošću, a što nije slučaj sa T. Jovanovićem. On je čvrsto na realnom terenu i veoma se stručno snalazi u oblasti filozofije sa njenim disciplinama. Navođenjem misli antičkih kao i brojne plejade filozofa u istorijskim tokovima pokazuje da veoma svestrano poznaje filozofske i druge misli. Njemu misli drugih služe ne da potvrde njegova mišljenja nego da pokaže kako se nastavljaju misaone aktivnosti koje su sve masovnije i dublje u saznanju objektivne pa i subjektivne stvarnosti.

Ovo je naučno-istraživački rad koji je zahtevao dosta intelektualnog napora. Nije samo ostajao na poziciji prezentacije mišljenja velikih naučnih autoriteta nego i dodavao svoja razmišljanja unoseći i nove sadržaje u pojmovna određenja koja su funkcionisala u misaono-naučnoj komunikaciji.

            Bogata literatura kojom se koristio pokazuje namere da se što šire priđe ovoj oblasti i da svoj doprinos obogaćenju naučnih disciplina novim činjenicama naučno oblikovanim.

            Njegova "odbrana" individue, ličnosti, čoveka ima svoje humanističke .dimenzije čime celini napora daje celovitosti čovekoljublja. On je oslobođen robovanju oveštalim već istrošenim simbolima, kojima se čovek odbaci ju na marginama svetske istorije. On ga vraća na mesto gde se javlja kao najviša vrednost ali tek kada ispoljava svoju društvenost. I tu traži taj spoj egzistencije i esencije, ličnosti i društva. Ukazuje na međusobne odnose i odgovornosti za skladan razvoj i bezbolnog razrešavanja društvenih protivurečnosti, koje se objektivno javljaju i deluju.

Imamo pred sobom jedan veoma sveobuhvatni rad o čoveku, čovečnosti i svim psihofizičkim, duhovnim i drugim svojstvima i ispoljavanjima. I tu dolazi do jedinstva teorije i prakse u naučnoj sferi i u oblasti morala, humanizma, estetike i psihologije.

            Ono što bismo posebno istakli, to je jedan kritički pristup T. Jovanovića, u vremenu ekoloških i moralnih padova, ali kod njega provejava jedan vedar, optimistički duh, pod uslovom da čovek uzme u obzir svoje prave mogućnosti on odista može naći sebi pravi put uprkos naizgled, današnjem bespuću.

Imajući u vidu vrednost ove knjige smatramo ds će dobro doći kao edukativno štivo, ali i za podizanje naučne svesti iz nauka kojima se autor, dr Tihomir Jovanović bavio kao poznati stručnjak i naučnik u oblasti neuropsihijatrije i drugih srodnih disciplina. Stoga preporučujemo da se i objavi.

            Beograd, 10.04. 2002.god.

                                                                       Prof. dr sci  Milan Miladinović

           

 

 

PRVIH 100 PITANJA ZA PSIHIJATRA

ONO ŠTO STE HTELI, A NISTE MOGLI BRZO DA SAZNATE

IPA, Miroslav, Beograd, 2003

ZAKLJUČAK

Ova knjiga ne može svima pomoći, čak i kojima bi i mogla. Na žalost, u veku interneta, personalnih računara, televizije i drugih elektronskih uređaja, dobar deo mladih ljudi ne želi da uloži potreban napor da aktivno "čita slova", jer im je i školskih knjiga "preko glave". Ipak, nemaju svi elektronske uređaje, a ima i onih koji još vole knjige i pored modernih medija. neko će i to poželeti. Eto, za njih je napisana ov knjigu. Godine su naša neumitnost, ma koliko želeli da pobegnemo od njih. I ne samo od njih.

Kome je, zapravo, ova knjiga upućena?  Verovatno svakome koga nešto interesuje iz psihijatrije. Ipak, ona ima "neka ograničenja", ali i neke prednosti.

Knjigu mogu čitati i psihijatri. Tokom terapijskih seansi (grupne psiho i socioterapije, radne i rekreativne terapije) psihijatri bili prisutni kako na specijalističkom stažu, ili u svojstvu specijalista učestvovali se u postavljanju pitanja, tako i spremnosti, da se i pruži neki od odgovora.

Poznato je da se u svakoj struci, pa i u psihijatrijskoj, svakodnevno stiču nova iskustava, nove tekovine, rezultati i znanja. Mi odgovaramo na pitanja prema našim uslovima.,posebno  prema našem trenutnom stavu odnosno poznavanju materije. Dobronamerni, ali i oni koji to nisu, mogu nam ukazivati na naše omaške, jer ništa nije savršeno i ako mi težimo tome cilju.

Kao što smo rekli, neka pitanja, koja se često postavljaju, dotiču razne oblasti. Moguće da na većinu od njih ne možemo dati potreban odgovor. Što smo se ograničili na broj sto? Kada budemo došli do kraja sa pitanjima, do tog broja, videćemo da li je ostala neka nepokrivena oblast.

Ako bismo podelili pitanja, razvrstati bi ih prema čestoći; postoje svakodnevna, uobičajena pitanja, do onih koje se jedva gde mogu naći, pa se i sam psihijatar pita odkud i nešto tako da padne na um slušaocu. .

Danas se sve odvija velikom brzinom, pa je i razumevanje duševnih promena  takvo da se čini teško shvatljivim. Brojne su nedoumice koje ispunjavaju svakog pojedinca, pogotovu ako se radi o pitanjima koja se odnose na psihijatriju i sve što je vezano za ljudsku dušu i njene bolesti. Često ne samo za psihijatriju. Velike promene se dešavaju u društvu da se čine potpuno nenormalne, neshvatljive "običnom čoveku".

Na neka pitanja se mogu dati brzi i koncizni odgovori. Istina, to nije uvek jednostavno. Često je psihijatar u dilemi da li uopšte da daje odgovor i koliko njegov odgovor treba da bude tačan, a koliko "psihološki ili sociološki terapeutski". Da li njegovi odgovori moraju biti u skladu sa naukom, kliničkim iskustvom, službenim stavom, da li da bude otvoren, iskren, ili da saopšti ''istinu'' kakva je potrtebna za psihjatrijskog pacijenta. Dakle lekar treba da saopšti pravu dijagnozu, ili,  ako zna da to može biti ubitačno za bolesnika pokuša to da izbegne?

 Kao što vidimo, odmah se susrećemo sa pitanjem: kako treba odgovoriti? DA LI LEKAR TREBA, i u kojoj meri može da "lavira", a da ostane dosledan sebi, svojoj struci i pomoći pacijentu.

Dolazimo do večitog pitanja o istini. Poznato je kakva je sa filozofskog stanovišta dilema, oko same definicije šta je to istina, pa do njenog tumačenja. Ispisani su tomovi knjiga o pojmu istina? Mi u našem traženje nećemo do kraja ulaziti u sve zamke koje pruža rasprava o istini. To prepuštamo čitaocima da se posluže dopunskom (filozofskom) literaturom, pa će odmah uvideti sve zamke koje pruža  već sama rasprava o tome šta je istina. Mi ovde govorimo o medicinskoj istini. Poznato je da postoje istorijske i pravne istine; fizičke apsolutne, pa relativne istine. (Ovaj termin »apsolutno«, takođe treba uzeti samo aproksimativno, na samo radi dobro poznatne opšte i specijalne teorije rltiviteta, koju je postavio A. Ajnštajn.)

Pošto je psihijatrija grana medicine, mi ovde govorimo o medicinskoj istini, sa psihijatrijskim pristupom. Da li postoji "specifični psihijatrijski pristup istini"? Ima psihijatara koji bi rekli da nema. Ipak, većina će zauzeti stav da postoji nešto što čini psihijatriju, bar u nekim delovima, specifičnom. Psihijatrijska klasifikacija bolesti je pitanje konsenzusa i u znatnoj meri podložno individualnom stavu prema nekoj dijagnozi. Saopštavanje dijagnoze sa kategoričnim i definitivnim stavom, može a priori da daje lošu prognozu, a to ne mora uvek da bude tako. Smemo li nekom mladom pacijentu odmah da kažemo da "ima shizofreniju i ako smo ubeđeni da je to upravo tako".

Istina koju mi ovde zastupamo je pružanje verodostojnih podataka pacijentu i njegovoj porodici, koja će mu omogućiti da što pre otkloni nedaća svoje bolesti ili kako da spreči nastajanje bolesti i na najbolji način unapredi svoje zdravlje.

Ostaje onih, oko 10%, veoma okupiranih direktno ili indirektno sa psihijatrijskom problematikom. Tako su nastala ova pitanja na savetovanju sa psihotičnim bolesnicima, ili sa onim koji se nalaze u remisiji nakon šuba bolesti.

Sa članovima njihovih porodica duševno obolelih, došlo do razgovora ali i pitanja iskrsla na javnim tribinama, pa i preko javnih medija. To su svakodnevna pitanje, koja veoma zanimaju one, koji su na bilo koji način pogođeni psihijatrijskom problematikom.

RAZMIŠLJANJAI KNJIZI

U čemu je tajnovitost Psihijartrije? Njena magičnost je u baratanju dubinama ljudske duše, raznim oblicima modaliteta svesti, varijablama ljudske ličnosti. Pri tome nije isprazna, rasplinuta i nepraktična. I mnogo ostaloga! Mnogi kao da nemaju dovoljno hrabrosti da je dublje totaknu, bojeći se da ih ne razotkrije u potpunosti. Ja im kažem da ne brinu, duša je beskrajna, nikada je do kraja nećemo spoznati. Problem je ako njene devijacije ne ispravljamo!

Ova knjiga ne može svima pomoći, čak i kojima bi i mogla. Na žalost, u veku interneta, personalnih računara, televizije i drugih elektronskih uređaja, dobar deo mladih ljudi ne želi da uloži potreban napor da aktivno "čita slova", jer im je i školskih knjiga "preko glave". Ipak, nemaju svi elektronske uređaje, a ima i onih koji još vole knjige i pored modernih medija. neko će i to poželeti. Eto, za njih je napisana ov knjigu. Godine su naša neumitnost, ma koliko želeli da pobegnemo od njih. I ne samo od njih.

Kome je, zapravo, ova knjiga upućena?  Verovatno svakome koga nešto interesuje iz psihijatrije. Ipak, ona ima "neka ograničenja", ali i neke prednosti.

Ova knjiga nije psihijatrijski udžbenik. Njih ima gotovo u svakoj knjižari. Ova knjiga ne može nadoknaditi psihijatrijsko stručno obrazovanje. Ona daje samo odgovore koje postavljaju oni koje interesuje određeno pitanje. Da bi odgovorila na jedan problem, ili da baci svetlo kako ga treba razrešiti.

Sastavljena je od niza pitanja, i odgovora namenjenim onima koji su pitanja postavljali.

To znači određenom slušaocu ili čitaocu. Zbog toga je ispod svakog od ovih pitanja navedeno ko postavlja pitanje. Već iz same koncepcije odgovora, pojedini problemi se mogu sagledavati sa različitih aspekata, pa i prema tome KO i ZAŠTO postavlja pitanje.

Nije uvek lako odgovorom obuhvatiti sve tajne jednog pitanja; ili biti precizan i istovremeno jasan.

Knjigu mogu čitati i psihijatri. Prirodno, najviše vremena sam provodio sa lekarima, a među njima su najbrojniji bili neurolozi i psihijatri. Tokom terapijskih seansi (grupne psiho i socioterapije, radne i rekreativne terapije) psihijatri bili prisutni kako na specijalističkom stažu, ili u svojstvu specijalista učestvovali se u postavljanju pitanja, tako i spremnosti, da se i pruži neki od odgovora.

Knjiga je nastala tokom pedesetak godina medicinskog i više od četrdeset godina neurološkog i psihijatrijskog rada i svakodnevne prakse, tj. onako kako su pacijenti, bolesnici, njihovi pratioci, članovi porodice pitali. Nastala je u ordinaciji, na grupnim psiho-socio terapijskim sastancima; te tokom radne i rekreativne terapije. Obuhvatili smo i pitanja na radiju ili u TV kontakt emisijama. Neka pitanja su postavili i psihijatri. Mi i njima dajemo odgovor.

Poznato je da se u svakoj struci, pa i u psihijatrijskoj, svakodnevno stiču nova iskustava, nove tekovine, rezultati i znanja. Mi odgovaramo na pitanja prema našim uslovima.,posebno  prema našem trenutnom stavu odnosno poznavanju materije. Dobronamerni, ali i oni koji to nisu, mogu nam ukazivati na naše omaške, jer ništa nije savršeno i ako mi težimo tome cilju.

Kao što smo rekli, neka pitanja, koja se često postavljaju, dotiču razne oblasti. Moguće da na većinu od njih ne možemo dati potreban odgovor. Što smo se ograničili na broj sto? Kada budemo došli do kraja sa pitanjima, do tog broja, videćemo da li je ostala neka nepokrivena oblast.

Većina naših pacijenata je izražavala potrebu da se odgovara na niz pitanja, pa neka od njih "zaboravljaju", pa ih iznova ponavljaju, u novoj ili sličnoj formi.

Držeći se zahteva pacijenata, mi smo pokušali da se ograničimo bar donekle na ovaj ''okrugao'' broj, a praksa će nam pokazati da li postoji potreba za većim brojem odgovora.

Ako bi podelili pitanja, mogli bismo ih najpre razvrstati prema čestoći; postoje svakodnevna, uobčajena pitanja, do onih koje se jedva gde mogu naći, pa se i sam psihijatar pita odkuda i nešto tako da padne na um slušaocu. .

 

                                                  PAMĆENJE – VELIKO ČUDO PRIRODE

                                                  Avangarda, Beograd, 2004

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Pamćenje je jedna od najznačajnijih funkcija u prirodi. Postoji pamćenje koje se odnosi na svet materijalnog, odnosno fizičkog i hemijskog. Svaka biološka vrsta ima svoje pamćenje. Takođe i ljudska. Ono što se odnosi na pamćenje svakog pojedinca, predstavlja stub njegove ličnosti, i ne samo njega. Pamćenje je i istorija Zemlje, čovečanstva, svakog naroda, a posebno u funkcionisanju ljudske vrste, pa i svakog pojedinca. Bez ikakvih dilema može se reći da jedna ličnost postoji onoliko koliko je očuvano njeno pamćenje, kao celine, ali i sa pojedinostima koje se mogu naći u toku njene egzistencije.

Zaboravljanje je uslovno vezano za pamćenje, ono ga prati kao senka. Postoje zakonitosti koje su takve, da nema zaboravljanja bez pamćenja, kao i obrnuto. Posebno kada se radi o ljudskoj vrsti.

Ukazali smo na raznovrsnost u kojima se ogleda pamćenje kod čoveka, i forme u kojima se javlja i odnosi se na psihomotoriku, vizuelnu oblast, odnosno slikovito, auditivno - logičnu i još na nagonsko-emocionalnu sferu. Pokušali smo da donekle objasnimo organsku osnovu pamćenja i nemogućnost da se pamćenje izdvoji nezavisno od same materije koja pamti i koja misli, a to bi bio, mozak odnosno CNS. Sa druge strane, sama tehnika daje gotove beskrajne mogućnosti preko usavršavanja upamćivanja, pamćenje raznim metodama, koje pojedinac može da koristi u pogodnom trenutku.

Uloga genetskih mehanizama su predmet brojnih istraživanja. Nasleđivanje bioloških struktura koje proizvode psihičke funkcije, i nesumnjivo da će se odražavati na funkcije koje smo označili kao «elementarne», pošto su neposredno zavisne za funkcionisanje mozga. Ne postoji korelacija između intelektualnih funkcija i pamćenja, ali dobro pamćenje sigurno olakšava učenje iako se faktor volje ne sme zanemarivati.

Kada je zaboravljanje u pitanju, tu takođe geni imaju svoje mesto. Najviše u brzini kojom se javlja kao propratna pojava pamćenja. Kao i pitanje da je zaboravljanje svojstvo ne samo moždanih struktura, nego i pamćenje u širem smislu, odnosno duha, koje mozak ne zna kako da obradi. Ljudski mozak, posebno.

Istorijat ljudskog pamćenja se odnosi na pokušaj vraćanja na ono što je nekada negde bilo, nešto se desilo. Sama tehnika zadržavanja tokom istorije se stalno menjala i težila usavršavanju. Uz stalni usklik: da se ne zaboravi. Uprkos tome, ipak se mnogo toga zaboravi. Neumitno, kao i sve što je u prirodi, prolazno, da bi se opet pojavilo u novoj formi,

Razvojem kibernetike, informatike, elektronike i posebno inženjerske psihologije došlo je do visokog razvoja mogućnosti prepoznavanja samog pamćenja ali i razvoja ljudskih duševnih sposobnosti, do gotovo nepredvidljivih razmera. U prvom redu to bi se odnosilo na samo pamćenje. Ukazuje se da je kod osoba koje su kod mladih, posebno kod dece veoma razvijeno upamćivanje, odnosno manje ili više trajno pamćenje, koje se odvija uz nesmetano, uz neophodno optimalno funkcionisanje samog mozga. Ne samo na taj način nego i konsekutivno delovanje psiholoških, pedagoških i za svakog pojedinca optimalnih stimulativnih mehanizama uz već nasleđenu genetski reformisanu osnovu.

Ukazano je da je pamćenje neodvojivo od samog učenja u kome igraju ulogu i druge ne samo elementarne psihičke funkcije. Raznovrsne su forme na koji način bi se pamćenje objasnilo, kroz istorijski razvoj saznanja o samom pamćenju, čime je samo donekle dodirnut pokušaj da se još u davna vremena koristi pamćenje u razne oblike umetničkog i naučnog stvaralaštva. Svako učenje uključuje i mehanizme vezane za pamćenje. Ali i zadržavanje onoga što nije potrebno, može da remeti sklad u pamćenju. Mi smo ukazivali i na mogućnost «da se ume» i da zaboravlja. Posebno ono što može da remeti svakodnevnih život, pa i snalaženje u životu. Sa druge strane svi oblici stvaralaštva ne bi se mogli ni da zamisle bez uključivanje pamćenja, sećanja ili prisećanja. Pri tome trebalo bi trebalo razlikovati stvaralačko pamćenja od obrađivanih modaliteta svesti.

Izvršena je korelacija pamćenja, pažnje i uloge svesti u budnom stanju i ukazivano na ulogu pamćenja u toku spavanja i sanjanja i reprodukcije nakon buđenja.

Ovo je pokušaj da se ukaže na neuhvatljive ali dokučive puteve pamćenja, da bi se moglo koristiti i na čisto praktičan način u cilju njegovog poboljšavanju, od stila života, uloge genetskih faktora, preko razvoja psihomotorika, ishrane pa i pokušaj da se na neki način uspori slabljenje pamćenje i uspori zaboravljanje, a poboljša prisećanje u odgovarajućem trenutku.

Potrudili smo se da izbegnemo da o pamćenju govorimo ono što se širokoj publici neprekidno ponavljanja o «veštini» stalnog, posebnog pamćenja, o «supermemoriji», o tome kako se pamćenje može do savršenstva podići. Mi govorimo o svakodnevnim problemima pamćenja i zaboravljanja, koristeći se donekle pouzdanijih tekovina filozofskih, bioloških, psiholoških i iskustva iz svakodnevne prakse jednog lekara. Ukratko, ukazano je na modalitete pamćenja i krugove zaboravljanja, kao i onog koje opominje.

Ukazano je na praktične puteve, one koje koriste pamćenju, - na ubrzavanje ili usporavanje celishodnog zaboravljanja preko usklađenog načina života, posebno na načina ishrane, isticanje štetnog dejstva toksičnih supstanci, a pre svega na one na koje čovek svojom aktivnošću može uticati; u prvom redu na pušenje, alkoholna pića, pa u nekim slučajevima i unošenje droga u raznim formama.

Različiti su uzroci zaboravljanja. Ono može biti korisno, ali često je i štetno, na samo za pojedinca. Ukazuje se na vrednosti bioloških i psiholoških osnova zaboravljanja. Učinjen je napor da se donekle osvetli psihoanalitička metoda pristupa u zaboravljanju i pamćenju, da se ne samo pojedinačni slučajevi zaboravljanja svedu na pravu meri. Da se ne bi generalizovali kao  na univerzalnu formu zaboravljanja. Ono ima mnogo veze za brojnim uzrocima koji se odnose na zaboravljanje, a naročito na biološke tokove, koje aktivira određena situacija u kojoj se može naći pojedinac.

Da bi se reduciralo štetno zaboravljanje najbolje je sačiniti plan pamćenja, baš kao i sam plan predviđanja zaboravljanja. Pristup takvom planu u velikoj meri na psihičkoj, sopstvenoj konstrukciji. Time se u znatnoj meri redukcije štetno zaboravljanje.

Na kraju, jasno je da se o pamćenju može još mnogo toga reći, ali ovo je samo pokušaj da se sa jednog ugla baci pogled da svu raznovrsnost onoga što se označava kao pamćenje, zaboravljanje ili koncentraciju i diferencijaciju unutar i među psihičkim funkcijama.. Zadatak je skroman - kako bi se sa jedne strane poboljšala biološka osnova organizma i mozga, a sa druge strane olakšalo ciljano pamćenje i učenje, a reduciralo štetno zaboravljanje.,

 

 

PARAPSIHOLOGIJA

IZMEĐU

ISTINE, MISTIKE I NAUKE

Avangarda, Beograd, 2005

 

ZAKLJUČAK 

Ljudska bića u svojoj jedinstvenosti se veoma složena i neprekidno ispoljava niz potreba kojega stalno ispunjavaju. Neprekidno se ispunjava sa brojnim stremljenjima i to redovno, kada zadovolji svoje biološke, ali i onda duhovne potrebe. One su tesno povezane i neprekidno prožimaju jedno sa drugim.

Para fenomeni su pojave koje ispunjava ljudski duh i čini da svakodnevicu ispuni stalnim potragama za ono što je tu, oko nas, pored, ali ipak nejasno, ispunjeno nečim što je izvan čula, ili tu sasvim uz njih, ali uvek do kraja neshvatljivo i nerazumljivo.

Svaki pojedinac ima sopstveno mišljenju, prema tome na koji način funkcioniše njegov mozak, da se manifestuje i na psihološkom planu. Ako pojedinac živi u jednoj sredini, tada prima iz svoje okolne sve ono što se dešava oko nje. Na taj način se mišljenje u znatnoj meri prilagođava, adaptira, ali i modelira, kao i ako ima uslovi i usavršava. Mišljenje nije dato jednom za uvek, ono se iz godine u godinu neprekidno menja, a kod pojedinaca ono se stalno usavršava. Kod drugih, ono može i da se ne menja, ali to nije svojstveno svakom pojedincu. Radi toga, što se tiče mišljenja mogu se pojaviti u različitim periodima različiti stavovi kod pojedinca. Mišljenje je takva, elementarna, psihička funkcija koja je kod najvećeg broja ljudi permanentno menja, i kod izvesnih se stalno usavršava. Može preći iz pravolinijskog, asocijativnog, elastičnog, plastičnog do slojevitog. Kod pojedinca, mišljenje može da se neprekidno menja, ali kod drugih može zavisiti od okolnosti, praktično ostati bez neke posebne promene. Čak i da se ne ukazuje ni želja, pa ni neka potreba za promenom. Neki «uživaju» da im misao ostaje onakva kakva je bila u detinjstvu. Prema tome, može da se desiti da mišljenje može u sadejstvu sa nizom okolnosti i mišljenje da se menja, ali i da se ne menja u značajnijoj meri.

Misao ima jedno posebno svojstvo, koje je rezervisano da može odjednom da «zablista», da se javi na poseban način ispolji, ne samo od zavisnosti od okolnosti ili potpuno autohtono i na sebi svojstveni način, originalno.

Kao i u mozgu, tako i u psihičkim funkcijama, koje su produkt mozga, stalno se dešavaju promene. Vremenom se tokovi stalno zbivanju, neprekidno menjaju, usavršavaju ili degradiraju. Sa uzrastom, pa i starošću stalno se odigravaju promene. Kada se radi o mišljenju, po pravilu ono se dešava stalno i promene u njemu se neprekidno menjaju, ali u okvirima koje su i permanentno adaptira u optimalnim granicama, koje su i funkcijom mozga uokvirene.

Pokušali smo da ukažemo na vezu između psihopatoloških pojava i onoga što ispunjava pojedinaca u stalnoj potrazi za skrivanjem ili otkrivanjem tajni oko sebe, bez jasnosti da li je to produkt bolesnog stanja ili promena u samom mozgu, a kod nekih uz jasno saznanje da su to promene oko njih, i da nemaju nikakve veze sa bolešću. A upravo, ovi para-fenomeni ukazuju na neke od ranih, ali manifestnih znakova bolesti.

Niz eksperimenata ukazuju da su tu oko nas i fizikalne pojave koje su specifične za svakog pojedinca i on sadrži parapsihološkim pojavama, kao što se telepatija, vidovitost i stalna  potraga za ekstrasenzoričnim komunikacijama.  U suštini svi eksperimenti pokušavaju da statističkom metodom dokažu postajanje ovih pojava. Bilo bi to ono što je sigurno, da imao soba koje se time posebno bave i da u tome istrajavaju.

U praktičnom životu svakog pojedinca treba imati na umu o fenomenu neporobojnosti subjektivnog sveta, ali da istovremeno kod osoba koje imaju razvijenu parapsihološku funkciju ljudske svesti, postoji mogućnost da taj pojedinac shvata elemenatima svoje intuicije šta se odigrava i u drugoj ličnosti iako nije u stanju da egzaktno prodre u nju.

Ono što je za pojedinca u praktičnom smislu značilo nešto kao sasvim sigurno, šta objektivno postoji u drugoj osobi i šta ona drži u sebi. Najpre sve špijunske organizacije bi dale velike svote novca da saznaju gde se nalazi neka osoba i šta tačno ona misli. To se do sada nikada nije sa sigurnošću desilo.

U brojnim kockarskim radionicama, mnogi kockari bi sve učinili da saznaju kakve su karte  osoba sa kojima su u igri velike pare. Oni mogu po izrazu lica i intuitivno da samopretpostave, ali nikada ne bi mogli sa sigurnošću da pogode koja je karta i tačno šta misli njihov protivnik.Sa druge strane, sve bi učinili da saznaju šta se dešava sa kartama. I sa mislima protivnika.

Ono što treba imati na umu, to je da se može govoriti i objaviti o pravom mestu gde se nalaze para fenomeni. Da je to negde između, da postoji kao veoma prisutno i mnogima nije baš jasno, kakvi su to fenomeni i šta posebno znači. Uvek svako novo otkrića prati odgovarajuća reakcija onih koji bi da u njemu pronađu magijsku komponentu. Uvek, tražeći šta se zapravo skriveno iza toga krije, da bi zagolicale čovekovu maštu.

Mi smo pokušali da se problemu para-fenomenima približimo, da odredimo njihovo mesto, da ukažemo na njihovo postojanje kod ljudi, da se skinu zablude i ukažu na puteve kod čoveka u skladu sa funkcijom onog dela ljudske ličnosti koja označava dao parasvest u sferi koja je prisutna u svakom pojedincu, a da istovremeno o funkcioniše u većem ili manjem delu kod svakog.

 

 

 

 

 

 

BIBLIOGRAFIJA RADOVA

TIHOMIRA JOVANOVIĆA

 

 

1962

 

P. Fildiševski, P. Kaličanin, T. Jovanović

RANA DIJAGNOZA NA TUMORITE VO MOZAKOT

Saopšten na VI kongresu lekara Makedonije, 1962

Makedonski pregled, 7-10, Skopje, 1962

 

 

1963

 

P. Fildiševski, , T. Jovanović

O NEKIM PROBLEMIMA OBJEKTIVNE DIJAGNOSTIKE IŠIJASA

Godišnjak zbornika Medicinskog fakulteta u Skoplju, 1963

 

 

1964

 

P. Fildiševski, P. Kaličanin, T. Jovanović, M. Micev

O NEKIM PROBLEMIMA KASNIH POSLEDICA KRANIOCEREBRALNIH POVREDA

Saopšten kao druga glavna tema na II-om kongresu neuropsihijatara Jugoslavije, Ohrid, 1964. Štampan u Godišnjaku Medicinskog fakulteta u  Skoplju, 1964

 

T. Jovanović

PATOGENETSKI MEHANIZMI  TEORIJE NEUROZA – I. P.PAVLOVA

Saopšten na Sekciji neurologa i psihijatara Makedonije, juni, 1964,

 

 

1965

 

P. Fildiševski, Z. Gligorovska, A. Mitrovski, T. Jovanović

AKTIVACIJA EEG-a KARDIAZOLOM I NJEN DOPRINOS U DIFERENCIJACIJI NEKIH KLINIČKIH SLIKA U PSIHIJATRIJI

Godišnjak Medicinskog fakulteta u Skoplju, 1965

 

T. Jovanović

POVODOM NAŠA DVA SLUČAJA TROVANJA TETRAETILOLOVOM

Saopšten na Sekciji neurologa i psihijatara SLD, Beograd, decembar 1965

 

T. Jovanović

O HALUCINACIJAMA I HALUCINATORNIM DOŽIVLJAVANJIMA

Lekarski seminar Psihijatrijske bolnice Beograd, oktobar, 1965.

Umnožen za internu upotrebu

 

 

1966

 

T.Jovanović

SINDROM MENTALOG AUTOMATIZMA

Saopšten na seminaru lekara Psihijatrijske bolnice, mart, 1966.

Umnožen za internu upotrebu.

 

 

1967

 

T. Jovanović

MEHANIZAM DELOVANJA PSIHOFARMAKA

Referat na Seminaru lekara Zavoda za mentalno zdravlje i Psihihjatrijske bolnice Beograd, april, 1967

Umnožen za internu upotrebu

 

T. Jovanović, J. Veljković, B. Tomašek

LEČENJE INSULINOM I PSIHOFARMACIMA SA PRETEŽNO HRONIČNIM TOKOM

Saopšten na Prvom Jugoslovenskom psihofarmakološkom simpozijumu u Zagrebu, aprila 1967

Psihofarmakologija I, Medicinska naklada, Zagreb, 1968

 

J. Anđelković, K.Grčić, A. Ilić, P. Jovanović, T. Jovanović, M. Marković, N. Mihajlović, M. Panić, D. Teodosijević, , J. Veljković

FARMAKOLOGIJA PSIHOZA INVOLUTIVNOG DOBA

Saopšten na Prvom Jugoslovenskom psihofarmakološkom simpozijumu u Zagrebu, aprila 1967

Psihofarmakologija I, Medicinska naklada, Zagreb, 1968

 

T. Jovanović

THE MENTAL AUTOMATISM SYNDROM IN THE EARLY DIAGNOSIS SHIZOPHRENICS

Saopšten na I kongresu neurologa, psihijatara i neurohirurga Bugarske, Sofija oktobar 1967. Zbornik radova kongresa, «Medicina i fizkultura», Sofija, 1969

 

P. Kaličanin, M. Marković, M. Ignjatović, T. Jovanović

SOME RESULTAT OF THE EPIDEMIOLOGICAL STUDY OF SCHISOPHRECS IN BELGRADE

Saopšten na I kongresu neurologa, psihijatara i neurohirurga Bugarske, Sofija, oktobar 1967. Zbornik radova kongresa, «Medicina i fizkultura», Sofija, 1969

 

 

1968

 

T. Jovanović, B. Dimitrieva-Stanković

NAŠA ISKUSTVA U LEČENJU DEPRESIVNOG SINDROMA INVOLUTIVNOG DOBA

Saopšten na Prvom Jugoslovenksko-Ćehoslovačkom kongresu psihijatara u Karlovim Varima, maja 1968. Rezime u zborniku radova.

 

T. Jovanović, V. Janjetović

NEKI ASPEKTI POKUŠAJA SAMOUBISTVA PSIHOZA INVOLUTIVNOG DOBA

Saopšten na Prvom Jugoslovensko-Čehoslovačkom kongresu psihijatra u Karlovim Varima, maja 1968. Rezime u zborniku radova.

 

T. Jovanović

KIBERNETIKA I PSIHIČKE FUNKCIJE

Referat na Seminaru lekara Psihijatrijske bolnice Beograd i Zavoda za mentalno zdravlje, juni, 1968

Umnožen za internu upotrebu.

 

T. Jovanović

NEGA DELIRANTNOG BOLESNIKA

Seminar za bolničare Psihijatrijske bolnice Beograd, novembar 1968,

Umnožen za internu upotrebu

 

T. Jovanović

UTICAJ HELMINATA NA FENOMENOLOGIJU I DINAMIKU PSIHOZA

Saopšten na Trećem kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije, Split,

oktobar, 1968

 

T. Jovanović, B. Dimitrieva-Stanković

DINAMIKA PARANOIDNOG SINDROMA POD DEJSTVOM FLUFENAZINA

Saopšten na Trećem kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije, Split,

oktobar, 1968

 

 

1969

 

T. Jovanović, V. Janjetović, A. Ilić

MELERIL U POSTHOSPITALNOM LEČENJU PSIHOZA

Saopšten na Simpozijumu o Melerilu, Sarajevo, april, 1969.

Štampan u Zborniku radova.

 

A. Ilić, V. Todorović, V. Janjetović, T. Jovanović

MELERIL U LEČENJU SHIZOFRENIH PSIHOZA

Saopšten na Simpozijumu o Melerilu, Sarajevo, april, 1969.

Štampan u Zborniku radova.

 

T. Jovanović, A. Marković, A. Pavlović

VREDNOST FLUFENAZINA U LEČENJU SHIZOFRENIH PSIHOZA

Saopšten na Drugom jugoslovenskom psihofarmakološkom simpozijumu sa međunarodnim učestvom, Zagreb, aprila 1969

Štampan u Psihofarmakologiji 2, Medicinska naklada, Zagreb, 1970

 

M. Marković, J. Veljković, D. Ercegovac, Z. Vuković, R. Milačić, T. Jovanović, M. Ilić-Marković

DELOVANJE THIOTIXENA NA NEKE SIMPTOME HRONIČNIH SHIZOFRENIH BOLESNIKA

Saopšten na Drugom psihofarmakološkom simpozijumu sa međunarodnim učestvom

Štampan n Psihofarmakologiji 2 «Medicinska naklada», Zagreb, 1970

 

 

1970

 

T. Jovanović, L. Budimirović, O. Manić, S. Jakulić

NAŠA ISKUSTVA U ULOZI ANTIBIOTIKA U LEČENJU POSTPARTUSNIH PSIHOZA

Saopšten na Jugoslovenskom simpozijumu o antibioticima i antibiotskoj terapiji, Zagreb, mart, 1970

Predat za štampu Zbornika sa simpozijuma.

 

T. Jovanović

DELOVANJE FLUFENAZINA NA NEKE SIMPTOME HRONIČNIH SHIZOFRENIH BOLESNIKA

Saopšten na kolegijumu lekara N-P bolnice «Dr L.K.L.», april 1970

 

T. Jovanović, S. Jakulić

NAŠA ISKUSTVA U POSTHOSPITALNOM TRETMANU PSIHOZA

Saopšten na Drugom Jugoslovensko-Čehoslovačkom kongresu, Opatija, maj, 1970.

Rezime radova.

 

T. Jovanović, A. Marković

NEKI ASPEKTI ADAPTACIJE I KOMUNIKACIJE RECIDIVIRAJUĆIH PSIHOZA

Saopšten na Drugom Jugoslovensko-Čehoslovačkom kongresu, Opatija, maj, 1970.

Rezime radova.

 

T. Kojić, A. Ilić, T. Jovanović, Ž. Tešić, S. Jakulić

TERAPIJASKA VREDNOST UNILATERALOG ELEKTROŠOKA KOD HRONIČNIH PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

Saopšten na Drugom Jugoslovensko-Čehoslovačkom kongresu, Opatija, maj, 1970.

Rezime radova.

 

T. Jovanović, A. Marković

ACTION OF FLUPHENAZINE AND CHLORPROMAZINE ON CERTEN SCHIZOPHRENIC FORMS OF BEHAVIOUR

Saopšten na 7-th Congres of the Colegium internationale Neuropharmacologicum, Prag, avgust 1970

 

T.Jovanović, A. Marković, S. Jakulić

IZVESNI SOCIJALNI ASPEKTI SHOZOFRENIH I REAKTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na Trećem internacionalnom kongresu socijalne psihijatrije, Zagreb, septembra, 1970

 

T. Jovanović

NIVO KALCIJUMA U KRVI PRE I U TOKU PSIHOFARMAKOTERAPIJE KOD PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Saopšten na Simpozijumu o kalcijumu, Ljubljana, oktobar, 1970

Štampan u zborniku sa Simpozijuma.

 

S. Jakulić, A. Marković, T. Jovanović

NAŠA ZAPAŽENJA O UTICAJU SOCIOTARAPIJE NA SHIZOFRENO OBOLJENJE

Saopšten na Trećem Internacionalnom kongresu socijalne psihijatrije, Zagreb, septembar, 1970

 

T. Jovanović

LEČENJE PSIHOZA UDRUŽENIH SA EPILEPSIJOM

Saopšten na Trećem Jugoslovenskom simpozijumu o epilepsiji, Beograd, oktobar, 1970

 

T.Jovanović

PRILOG DIJAGNOSTICI SHIZOFRENIFORMNIH EPILEPTIČKIH PSIHOZA

Saopšten na Trećem Jugoslovenskom simpozijumu o epilepsiji, Beograd, oktobar, 1970

 

T. Jovanović, J. Veljković, L. Budimirović

MESTO I ULOGA INSULINSKE TERAPIJE U SAVREMENOM LEČENJU PSIHOZA

Saopšten na Prvom naučnom sastanku psihijatara SR Srbije, Vrnjačka Banja, oktobar, 1970

Štampan u Zborniku sa naučnog sastanka.

 

T. Jovanović

HELMINTI I PSIHOZE

Saopšten na Prvoj konferenciji parazitologa Jugoslavije, Beograd, oktobar, 1970

 

T. Jovanović , A. Marković

KOMBINOVANA TERAPIJA FLUFENAZINOM I TREMEPRAMINOM INVOLUTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na Prvom naučnom sastanku psihijatara SR Srbije, Vrnjačka Banja, oktobar, 1970

Štampan u Zborniku sa naučnog sastanka.

 

T. Jovanović

MEHANIZAM DELOVANJA LITIJUMA I NJEGOVIH SOLI

Referat na lekarskom seminaru Psihijatrijske bolnice Beograd, novembar 1970

 

 

1971

 

T. Jovanović

INSTENON KAO ADJUVANS U TOKU PSIHOFARMAKOTERAPIJE PSIHOZA

Saopšten na Jugoslovenskom simpozijumu o koronarnoj i cerebralnoj insuficijenciji krvotoka. Vrnjačka Banja, maj, 1971

Štampan u Zborniku radova sa simpozijuma.

 

T. Jovanović, S. Jakulić

PSIHOTERAPEUTSKI RAD NA ZATVORENOM PSIHIJATRIJSKOM ODELJENJU

Saopšten na Prvom kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Dubrovnik, maj, 1971

 

T. Jovanović

ULOGA SREDINSKIH FAKTORA U DEKLANŠIRNJU PSIHOZA

Saopšten na Prvom kongresu socijalne psihijatrije, Opatija, oktobar, 1971.

Štampan u zborniku sa kongresa: Socijalna psihijatrija.

 

T. Jovanović, A. Marković

NEKI ASPEKTI HOPSITALIZMA I MOGUĆNOSTI BORBE PROTIV HOSPITALIZMA U BOLNIČKIM USLOVIMA

Saopšten na Prvom kongresu socijalne psihijatrije, Opatija, oktobar, l971.

Štampan u zborniku sa kongresa: Socijalna psihijatrija.

 

T. Jovanović, S. Jakulić

TERAPIJA POSTPARTUSNIH PSIHOZA

Medicinska revija, XXI, 3: l9, Beograd, 1971

 

S. Jakulić, T. Jovanović, V. Todorović

NEKI ASPEKTI PORODIČNE SREDINE SHIZOFRENO OBOLELIH

Medicinska revija, XXI, 4: 47, Beograd, 1971

 

T. Jovanović, T. Tomić, Z. Grahek

HEMINEURIN U PSIHOZA SA ATROFIJOM MOZGA

Saopšten na Simpozijumu o Hemineurinu, Zenica, septembar 1971

Štampan u zborniku sa Simpozijuma.

 

T. Jovanović

SUICIDALNE TENDENCIJE I ATROFIJA MOZGA

Saopšten na II-om Kongresu psihijatara, neurologa i neurohirurga Bugarske, Sofija, oktobar, 1971

 

B. Dimitrieva-Stanković, T. Jovanović

NEKI ASPEKTI DEPRESIVNOG SINDROMA SINDROMA PSIHOZA UDRUŽENIH SA ARTERIOSKLEROZOM

Saopšten na II-om Kongresu psihijatara, neurologa i neurohirurga Bugarske, Sofija, oktobar, 1971

 

O.Dimitrova-Jovanović, T. Jovanović

POSTAPOPLETIČESKOGO PAREZA ODNOSJ STORONI TELA V USLOVIJAH AMBULANTNOGO LEČENIJA

Saopšten na II-om Kongresu psihijatara, neurologa i neurohirurga Bugarske, Sofija, oktobar, 1971

 

T. Jovanović

KOMPARATIVE ANALYSE VOREILIGEN UNTERBRECHUNG IN DER BEHANDLUNG MIT CHLORPROMAZINE UND FLUPHENAZNE DEN REAKTIVEN UND SCHIZOPHRENIEN PSCHOSEN

Saopšten na II-om Srednjeevropskom psihofarmakološkom simpozijumu, Split, oktobar, 1971

 

T. Jovanović, A. Marković

NEKI ASPEKTI SUICIDALNIH TENDENCIJA PSIHOTIČNIH BOLESNICA

Saopšten na Simpozijumu socijalne psihijatrije Dunavskih zemalja, Sunčev Breg, Bugarska, oktobar, 1971

Štampan u zborniku sa Simpozijuma.

 

T. Jovanović, A. Marković

INVERZIJA PSIHOPATOLOŠKE SLIKE POD DEJSTVOM PSIHOFARMAKA

Saopšten na Četvrtom kongresu psihologa Jugoslavije, Bled, oktobar 1971 Predat za štampu Zborniku radova sa kongresa

 

T. Jovanović, S. Jakulić, A. Pavlović

POSTHOPSITALNI TRETMAN U PREVENCIJI RECIDIVA REAKTIVNIH I SHIZOFFRENIH PSIHOZA

Saopšten na Simpozijumu socijalne psihijatrije Dunavskih zemalja, Sunčev Breg, Bugarska, oktobar, 1971

Štampan u Zborniku sa Simpozijuma.

 

S. Jakulić, J. Veljković, T. Jovanović

ULOGA I ZNAČENJE PORODICE U LEČENJU SHIZOFRENIH BOLESNIKA

Saopšten na Simpozijumu socijalne psihijatrije, Dunavskih zemalja, Sučav Breg, Bugarska, oktobar, 1971

Stampan u Zborniku sa simpozijuma.

 

T. Jovanović. A. Marković

INVERZIJA PSIHOPATOLOŠKE SLIKE POD DEJSTVOM PSIHOFARMAKA

Saopšten na na IV-om Kongresu psihologa SFRJ, Bled, oktobar, 1971

Predat za štampu Zbornika radova kongresa.

 

T. Jovanović

ULOGA GIMNASTIKE U TOKU PSIHOFARMAKOLOGIJE PSIHOZA

Saopšten na I-m Jugoslovenskom simpozijumu «Uloga sporta i rekreacije u psihofizičkoj rahabilitaciji invalida», Beograd, novembar, 1971

Štampan u Zborniku radova Simpozijuma.

 

T. Jovanović

NEKI ASPEKTI ALKOHOLNIH PSIHOZA KOD ŽENA

Saopšten na III-em savetovanju o problemima alkoholizma u Jugoistočnoj Srbiji, Leskovac, decembar 1971

Štampan u Zborniku sa Simpozijuma.

 

T. Jovanović

PERIODIČNA SHIZOFRENIJA PREMA ŠKOLI A.V. SNJEŽNJEVSKOG

Referat za stručni sastanak lekara Bolnice „Dr Laza K.Lazarević“

 

 

1972

 

T. Jovanović , A. Marković

EFECTS OF CHLORPROMAZINE AND FLUPHENAZINE ON SOME SCHIZOPHRENIC FORM BEHAVIOUR

The British Journal of Psychiatry, 120, 555: 223, February, London, 1972

 

T.Jovanović

NAŠA ISKUSTVA U LEČENJU CEREBROVASKULARNIH  POREMEĆAJA SA INSTENONOM

Saopšten na Simpozijumu o koronarnoj i cerebrovaskularnoj insuficijenciji. Vrnjačka Banja, maj 1972.

Štampan u zborniku Simpozijuma.

 

T. Jovanović

ULOGA KONFLIKATA U DEKLANŠIRANJU PSIHOZA UDRUŽENIH SA EPILEPSIJOM

Saopšten na III-em Jugoslovenskom simpozijumu o epilepsiji, Dubrovnik, juni, 1972

Predat za štampu Zbornika sa simpozijuma.

 

T. Jovanović

UČESTALOST I ZNAČAJ EEE-GSKIH PROMENA IZNAD TEMPORALNIH REGIJA U EPILEPTIČNIM SIMPOZIJUMA

Saopšten na III-em Jugoslovenskom simpozijumu o epilepsiji, Dubrovnik, juni, 1972

Predat za štampu Zbornika sa simpozijuma.

 

Jovanović T.

ULOGA PSIHOFARMAKOTERAPIJE U RANOJ REHABILITACIJI PSIHOZA

I Internacionalni simpozijum o rehabilitaciji u psihijatriji, Beograd, juni, 1972

Štampan u Zborniku sa simpozijuma.

 

T. Jovanović, I. Lučić, Z. Grahek

OKUPACIONA RADNA TERAPIJA U RANOJ REHABILITACIJI PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Saopšten na Prvom internacionalnom simpozijumu o rehabilitaciji u psihijatriji, Beograd, juni, 1972

Štampan u Zborniku sa simpozijuma

 

T. Jovanović, Z. Grahek, B. Dimitrieva-Stanković

ULOGA SUPRUGA U REHABILITACIJI PSIHOTIČNIH BOLESNICA

I Internacionalni simpozijum o rehabilitaciji u psihijatriji, Beograd, juni, 1972

Štampan u Zborniku sa simpozijuma

 

T. Jovanović

NAŠA ISKUSTVAU LEČENJU PSIHOZA UDRUŽENIH SA EPILEPSIJOM

Nuropsihijatrija, vol. 20 No 2: 173,  Zagreb, 1972

 

T. Jovanović

THE ROLE OF THE CONFLICT IN OCCURENCE OF PSYCHOSIS OLDER AGE

Saopšten na Petom dunavskom simpozijumu iz psihijatrije. Ruse, Bugarska, septembar 1972

 

T. Jovanović

SOME CHARACTERISTICS OF ELECTRENCEPHALOGRAM IN EPILEPTIC PSYCHOSIS

Saopšten na PetOM dunavskom simpozijumu iz psihijatrije. Ruse, Bugarska, septembar 1972

 

T. Jovanović

SOME SOCIOLOGICAL ASPECTS OF PSYCHOSIS COMBIEND WITH EPILEPSY

Peti dunavski simpozijum iz psihijatrije. Ruse, Bugarska, septembar 1972

 

T. Jovanović

FLUFENAZIN U PREVENCIJI RECIDIVA PSIHOZA

Saopšten na III-em Čehoslovačko-Jugoslovenskom psihijatrijskom kongresu, Plzen, septembar, 1972. Štampani rezimei radova.

 

T. Jovanović

MOGUĆNOSTI POSTHOSPITALNOG LEČENJA REAKTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na III-em Čehoslovačko-Jugoslovenskom psihijatrijskom kongresu, Plzen, septembar, 1972. Štampani rezimei radova.

 

T. Jovanović, A. Marković

KOMBINOVANA TERAPIJA FLEUFENAZINOM I TRIMEPRAMINOM U INVOLIUTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na Prvom naučnom sastanku Srbije, Vrnjačka Banja, oktobar, 1972,

Štampan u Zborniku sa sastanka.

 

T. Jovanović

LEČENJE INSULINOM I CIJANKOBALAMINOM SHIZOFRENIH PSIHOZA

Saopšten na IV-om Kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije. Beograd, oktobar, 1972

Štampan u zborniku radova sa Kongresa.

 

T. Jovanović

FLUFENAZIN U LEČENJU STARAČKIH PSIHOZA

Saopšten na IV-om Kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije, Beograd, oktobar, 1972

Štampan u zborniku radova sa Kongresa

 

T. Jovanović

PRILOG DISKUSIJI O ETIOLOGIJI STARAČKIH PSIHOZA

Saopšten na IV-om kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije, Beograd, oktobar, 1972

Štampan u zborniku radova sa Kongresa

 

T. Jovanović

LAVANDULA KAO ADJUVANS U TOKU PSIHOFARMAKOTERAPIJE PSIHOZA

Rad pripremljen za IV kongres neurologa i psihijatara Jugoslavije; Beograd, oktobar 1972

Rad nije prezentovan zbog arogantnog, nenaučnog i neprincipijelnog stava direktora Psihijatrijske bolnice Beograd, u kojoj je rad pripremljen. Obrađen za štampanje.

 

T. Jovanović

SIMPTOMI I ZNACI PSIHIČKIH POREMEĆAJA

Referat na Seminaru za medicinske sestre, Beograd, decembar, 1972

Umnoženo za internu upotrebu

 

T. Jovanović

O PSIHOPATOLOŠKIM PROMENAMA PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Referat na Seminaru za medicinske sestre, Beograd, decembar, 1976. Umnoženo za internu upotrebu.

 

T. Jovanović, S. Jakulić

PSIHOTERAPEUTSKI RAD U VELIKOJ GRUPI NA ZAVORENOM PSIHJATRIJSKOM ODELJNJU

Anali  Zavoda za mentalno zdravlje god. IV, 1:41, Beograd, 1972

 

 

1973

 

T. Jovanović

ELABORAT O RADU EKIPE STRUČNJAKA U PSIHIAJTRIJSKOM DISPANZERU

Metodološki referat prezentovan na Stručnom kolegijumu bolnice, mart, 1973  

 

T. Jovanović

FLUFENAZINNOV EFEKT – PROBA ZA OTKRIVANE NA LATENTNA ŠIZOFRENIJA

Nevrologija, psihiatrija i nevrohirurgija, god.XII, 1: 63, Sofija, 1973

 

T. Jovanović, R Milićević , B. Dimitrieva-Stanković

IMAJU LI PSIHOFARMACI TERATOGENO DELOVANJE

Saopšten na IV-om Kongresu neurohirurga j neurotraumatologa Jugoslavije, Skoplje-Ohrid, maj,1973

Štampan: Zbornik na trudovite, Skopje-Ohrid, 1973

 

T. Jovanović

ATROFIJA FRONTALNOG REŽNJA I SUICIDALNE TENDENCIJE

Saopšten na IV-om Kongresu neurohirurga j neurotraumatologa Jugoslavije, Skoplje-Ohrid, maj,1973

Štampan: Zbornik na trudovite, Skopje-Ohrid, 1973

 

T. Jovanović

KOMBINACIJA AMITRIPTILINA I HLORDIAZEPOKSIDA ( LIMBITROL) U LEČENJU DEPRESIVNIH STANJA

Saopšten na III-em  Jugoslovenskom psihofarmakološkom simpozijumu, Opatija, maj, 1973

Štampan rezime u Zborniku sa simpozijuma.

 

T. Jovanović

O STRUKTURI FAZA MANIČNO-DEPRESIVNIH I SHIZOAFEKTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na III-em Jugoslovenskom psihofarmakološkom simpozijuma, Opatija, maj,

1973

Štampan rezime u zborniku sa Simpozijuma

 

T. Jovanović

REKREAKTIVNA FIZIČKA AKTIVNOST U RANOJ RHABILITACIJI PSIHOTIČNIH BOLESNICA

Sportske igre, Popovača, juni 1973.

Štampan u Zborniku radova sa igara.

 

T.Jovanović, I. Ličić, Z. Grahek

OKUPACIONA RADNA TERAPIJA U RANOJOJ REHABILITACIJIPSIHOTIČNIH BOLESNICA

Saopšten na Simpozijumu o radnoj terapiji u psihijatriji.

 

T. Jovanović

O STRUKTURI FAZA MANIČNO-DEPRESIVNIH I SHIZOAFEKTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na III-em Jugoslovenskom psihofarmakološkom simpozijuma, Opatija, maj, 1973

Štampan u zborniku sa Simpozijuma.

 

T. Jovanović

ALCOHOLICS PSYCHOSIS IN VOMAN

Saopšten na Internacionalnom seminaru o prevenciji i lečenju alkoholizma,

Beograd, juni 1973

 

T. Jovanović

FLUFENAZIN U PREVENCIJI RECIDIVA PSIHOZA

Saopšten na III-em Čehoslovačko-Jugoslovenskom kongresu, Plzen, Septembar 1973

Štampan rezime radova.

 

T. Jovanović

MOGUĆNOSTI POSTHOSPITALNOG LEČENJA REAKTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na III-em Čehoslovačko-Jugoslovenskom kongresu, Plzen, Septembar 1973

Štampan rezime radova.

 

T. Jovanović

KADA SE DANAS SHIZOFRENIJA MOŽE SMATRATI HRONIČNOM BOLEŠČU?

Saopšten na IV-om Kongresu preventivne medicine Jugoslavije, Budva, oktobar, 1973

Štampan u zborniku radova Kongresa.

 

T. Jovanović

CHANGE IN FACTORS OF COAGULATION DURING PSYCHIOPHARMACOTHERAPY OF PSYCHOSIS

Saopšten na Slovačkom psihofarmakološkom simpozijumu sa internacionalnim učešćem,  Bratislava Smolenice, oktobar, 1973. Predat za zbornik sa simpozijuma.

 

T. Jovanović

ULOGA PSIHOFARMAKA U SAVREMENOM LEČENJU PSIHOZA

Referat saopšten na Seminaru zdravstvenih radnike SR Srbije, Đerdap, novembar, 1973

 

 

1974

 

T. Jovanović

PSIHOLEPTICI U TERAPIJI BOLESNICA SA AKUTNOM PSIHOZOM

Saopšten na IV-om Jugoslovensko-Čehoslovačkom psihijatrijskom kongresu, Opatija, maj 1974, Štampan kao rezime rada.

 

T. Jovanović, B. Mitrović, Z. Grahek, B. Dimitrieva-Stanković

AKUTNA PSIHOZA KAO EGZACERBACIJA SHIZOFRENOG PROCESA

Saopšten na IV-om Jugoslovensko-Čehoslovačkom psihijatrijskom kongresu, Opatija, maj 1974, Štampan kao rezime rada.

 

T. Jovanović

PROMENA TOKA PSIHOZA SHIZOFRENOG KRUGA POD DELOVANJEM PSIHOFARMAKA

Saopšten na VI-om Dunavskom psihijatrijskom simpozijumu, Beograd, septembar,

1974

 

T. Jovanović

MESTO ELEKTROKONVULZIVNE TERAPIJE U SAVREMENOM LEČENJU PSIHOZA

Saopšten na VI-om Dunavskom psihijatrijskom simpozijumu, Beograd, septembar,

1974

 

T. Jovanović

PRILOG DISKUSIJI O ETIOLOGIJI EPILEPTIČNIH PSIHOZA

Saopšten na V-om Jugoslovenskom simpozijumu o epilepsiji, Bled, oktobar, 1974

 

T. Jovanovič

IZMENENIE NEKATORIH FAKTOROV GEMOSTAZA V TEČENIE  PSIHOTERAII I PSIHOFARMAKOTERAII PSIHOZ

Naučni skup, Moskva, oktobar, 1974

 

 

1975

 

O. Dimitrova-Jovanović, D.Manojlović , T. Jovanović

O NEKIM PROBLEMIMA LEČENJA INDURACIJE PENIS PLASTIKA

Saopšten na Simpozijumu fizijatara Jugoslavije, Hvar, maj 1975.

 

T. Jovanović

ULOGA I MESTO PORODICE U RAHABILITACIJI PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

Referat na Simpozijumu zdravstvenih radnika i neuropsihijatara SLD, Beograd,

juni, 1975

 

T. Jovanović

O NEKIM DIJAGNOSTIČKIM KRITERIJUMIMA ZA UKLJUČIVANJE U REKREAKTIVNE AKTIVNOSTI NA AKUTNOM ŽENSKOM ODELJENJU

III-i Seminar o rekreaciji u psihijatriji, Popovača, juna 1975

 

T. Jovanović

TREATMENT OF DEPRESIVE CONDITION WITH EGLONYL

Saopšten na III-em kongresu neurologa, psihijatara i neurohirurga Bugarske, Sofija,

oktobar 1975

 

T. Jovanović, Manojlović D., O. Dimitrova-Jovanović

INDURATIO PENIS PLASTICA IN OUR PATIENT

Saopšten na III-em kongresu neurologa, psihijatara i neurohirurga Bugarske, Sofija,

oktobar 1975

Štampan u Zborniku radova sa kongresa

 

T.Jovanović, D. Manojlović, O. Dimitrova Jovanović

INDURATIO PENIS PLASTICA I NEVROTIČSKIE ŽALOBI

Saopšten na  III-em kongresu neurologa, psihijatar i  neurohirurga Bugarske, Sofija, Oktobar, 1975

Štampan u Zborniku radova sa kongresa

 

T. Jovanović, B. Dimitrieva- Stanković

OUR TREATMENT OF DEPERESIVE CONDITION AT SHZOPHRENICS

Saopšten na III-em kongresu neurologa, psihijatara i neurohirurga Bugarske, Sofija,

oktobar 1975

 

T. Jovanović, T. Ogrin-Tadić, A. Marković

SOCIOTERAPIJSKA ZAJEDNICA KAO FAKTOR JAČANJA SAMOKONTROLE PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Saopšten na II-om kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Šibenik, oktobar, 1975

 

T. Jovanović, R. Bojović

KADA SE BOLESNIK SA AKUTNOM PSIHOZOM MOŽE SMATRATI POGODNIM ZA INDIVIDUALNU PSIHOTARAPIJU

Saopšten na II-om kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Šibenik, oktobar, 1975

 

T. Jovanović

NAŠA ISKUSTVA U GRUPNOJ U GRUPNOJ PSIHOTARAPIJI PARANOIDNIH BOLESNIKA

Saopšten na II-om kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Šibenik, oktobar, 1975

 

T. Jovanović, Z. Grahek, R. Bojović, B. Mitrović

SAMOPROCENA NEKIH OBLIKA PONAŠANJA U SOCIOTERAPIJSKOJ ZAJEDNICI PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Saopšten na II-om kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Šibenik, oktobar, 1975

 

T. Jovanović

PROBLEMI OTPORA U PSIHOTARAIJI PSIHOTIČNIH BOLESNICA

Saopšten na II-om kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Šibenik, oktobar, 1975

 

T. Jovanović, T. Ogrin-Tadić, Lj. Marković

SOCIOTAPIJSKA ZAJEDNICA KAO FAKTOR JAČANJA SAMOKONTROPLE PSIHOTIČNIH BOLESNICA

Saopšten na II-om kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Šibenik, oktobar, 1975

 

T. Jovanović, Z. Grahek

MOGUĆNOSTI PSIHOTERAIJSKE ZAJEDNICE AKUTNOM ŽENSKOM ODE

LJENJU

Saopšten na II-om kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Šibenik, oktobar, 1975

 

T.Jovanović, Lučić I.

STATUT TERAPIJSKE ZAJEDNICE ODELJENJA «B»

Za internu upotrebu, dograđivan kroz praksu: 1976, 1979

 

 

1976

 

T. Jovanović

O PARAFRENIJI I PARAFRENIM STANJIMA

Seminar za lekare Psihijatrijske Bolnice Beograd, april, 1976

Umnoženo za internu upotrebu.

 

T. Jovanović

EINIGE ASPEKTE ZUR NOZOLOGIE DER SPATSSHIZOPHRENIE

ONEKIM ASPEKTIMA NOZOLOGIJE POZNE SHIZOFRENIJE

Saopšten na XVI–om Neuropsihijatrijskom simpozijumu, Pula , maj, 1976.

Štampani rezimea radova.

 

T. Jovanović

MENJA LI HEBEFRENA FORMA SHIZOFRENIJE SVOJ TOK POD DELOVANJEM PSIHOFARMAKA

ANDERET DIE HEBEPHRENIE FORM DER SCHIZOPHRENIE IHREN VERLAUF DURCH EINWIRKLUNG VON PSYCHOPHARMAKA?

Saopšten na XVI–om Neuropsihijatrijskom simpozijumu, Pula , maj, 1976.

Štampani rezimea radova.

 

T. Jovanović, R. Milićević, B. Dimitrieva-Stanković

PRILOG  IZUČAVANJU TERATOGENOG DELOVANJA FENOTIJAZIN

Saopšten na II-om Jugoslovenskom kongresu o kongenitalnim anomalijama, juni, 1976.

Štampan u Drugoj knjizi zbornika sa kongresa.

 

T. Jovanović

PET DIMENZIJA U PRISTUPU PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Saopšten na Simpozijumu medicinska sestra-tehničar u savremenoj neropsihijatrijskoj službi, Kruševac, juni 1976

Štampan u zborniku sa Simpozijuma.

 

T. Jovanović

ULOGA I MESTO PORODICE U REHABILITACIJI PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

Saopšten na Simpozijumu medicinska sestra-tehničar u savremenoj neropsihijatrijskoj službi, Kruševac, juni 1976

Štampan u zborniku sa Simpozijuma.

 

T. Jovanović, D. Kaluđerović, R. Šijan

DEVIJANTNO PONAŠANJE U RANOJ DIJAGNOSTICI SHIZOFRENIJE

Saopšten na V-om Čehoslovačko-Jugoslovenskom kongresu, Prag, juni-juli, 1976

Štampani rezimea radova.

 

T. Jovanović, R. Šijan, D. Kaluđerović

AGRESIVNO PONAŠANJE MLADIH KAO ANTISOCIJALNA POJAVA

Saopšten na V-om Čehoslovačko-Jugoslovenskom kongresu, Prag, juni-juli, 1976

Štampani rezimea radova.

 

T. Jovanović

MEDICINSKA SESTRA I LEČENJE ANTIDEPRESIVIMA

Seminar za medicinske sestre Psihijatrijske bolnice Beograd, septembar, l976

Umnoženo za internu upotrebu.

 

T.Jovanović, R. Bojović

PSIHOTIČNI BOLESNIK IZMEĐU PSIHIJATRIJE I ANTIPSIHIJATRIJE

Saopšten na V-om Kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije, Portorož, oktobar, 1976

Štampan u zborniku radova sa Kongresa.

 

T. Jovanović, R. Bojović,D Kaluđerović ,Z. Grahek ,M. Stanisavljevć , T. Ogrin-Tadić

PSIHOTERAPEUTSKI ELEMENTI  U TOKU PROCENJIVANJA KAO FORME RADA

Saopšten na V-om Kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije, Portorož, oktobar, 1976

Štampan u zborniku saKongresa.

 

T. Jovanović

NAŠA ISKUSTVA U LEČENJUI DEPRESIVNIH STANJA U AMBULANTNIM USLOVIMA

Saopšten na V-om Kongresu neurologa i psihijatara Jugoslavije, Portorož, oktobar, 1976

Štampan u Zborniku sa Kongresa.

 

T. Jovanović

O NEKIM PROBLEMIMA PRIMENE PSIHOFARMAKA TOKOM GRAVIDITETA PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Saopšten na VI-om Svetskom kongresu socijalne psihijatrije, Opatija, Oktobar, 1976

Štampani rezima.

 

 

T. Jovanović

O NEKIM RELACIJAMA UNUTAR PORODICE SHIZOVRENIH BOLESNIKA

Saopšten na VI-om Svetskom kongresu socijalne psihijatrije, Opatija, oktobar, 1976

Štampani rezima.

 

T. Jovanović

NAŠA ISKUSTVA U LEČENJU DEPRESIVNIH STANJA AZAFENOM U AMBULANTNIM USLOVIMA.

Referisan o na Stručnom sastanku o depresiji.

 

 

      1977

 

V. Stanojević-Mates, T. Jovanović , Z.Marić

EDUKATIVE METHODS IN REHABILITATION AND RESICOCIJALIZATION OF PSXCHIATRIC PATIENT

Internacionalni skup o rehabilitaciji i resocijalizaciji

 

T. Jovanović

ANKSIOZNOST U BOLESNIKA SHIZOFRENIH BOLESNIKA

Saopšten na Četvrtom simpozijumu zdravstvenih radnika Srbije. Zlatibor, juni 1977

Štampan u zborniku radova.

 

T. Jovanović

ULOGA MEDICINSKE SESTRE U POSTUPKU SA PSIHOTIČNIM BOLESNICIMA

Seminar za radne terapeute i medicinskih sestara i tehničara u Vršcu, 1977

Umnoženo za učesnike na seminaru.

 

T. Jovanović

PRIMENA SOCIOTERAPIJSKIH METODA U TOKU TERAPIJE RADOM

Seminar za radne terapeute i medicinskih sestara i tehničara u Vršcu, 1977

Umnoženo za učesnike na seminaru.

 

T. Jovanović

RELACIJE MEDICINSKA SESTRA – PSIHOTIČNI BOLESNIK

Seminar za radne terapeute i medicinskih sestara i tehničara u Vršcu, 1977

Umnoženo za učesnike na seminaru.

 

T. Jovanović

PRIMENA NEKIH TEHNIKA ZAVISNO OD NOZOLOŠKIH ENTITETA U PSIHIJATRIJI

Seminar za radne terapeute i medicinskih sestara i tehničara u Vršcu, 1977

Umnoženo za učesnike na seminaru.

 

T. Jovanović

PRIMENA SOCIOTERAPUTSKIH METODA U TOKU TERAPIJE RADOM

Seminar za radne terapeute i medicinskih sestara i tehničara u Vršcu, 1977

Umnoženo za učesnike na seminaru.

 

T. Jovanović

ANXIETY IN SCHOZOPHRENICS

VI-i World congrss of Psychiatry, Havai, Honolulu, avgust-septembar, 1977

 

O. Dimitrova-Jovanović, D.Manojlović, T.Jovanović

NAŠA ISKUSTVA U LEČENJU BOLESNIKA SA INDURATIO PENIS PLASTICA

Rehabilitacija, 2,42-53, Beograd, 1977

 

O. Dinitrova Jovanovič, T. Jovanovič

REABILITACIONIJ METOD U POSTAPOPPLEKTIČESKOGO PAREZA ODNOJ STORONI TELA V USLOVIJA AMBULANTNOGO LEČENIJA

Pripremljen za referisanje i štampu.

 

 

1978

 

T. Jovanović

LITIJUM I LITIJUMOVE SOLI, SVOJSTVA I MEHANIZAM DELOVANJA

Referat na seminaru za lekare.

Umnožen za internu upotrebu.

 

T. Jovanović

U KOJOJ MERI METEOROLOŠKI FAKTORI DELUJU NA EMOCIONALNE DOŽIVLJAJE.

Saopšten na Stručnom sastanku o uticaju meteoroloških faktora

 

T. Jovanović

PRILOG DISKUSIJI O NOZOLOGIJI EPILEPTIČKIH PSIHOZA

Pripremljen za referisanje i štampanje.

 

 

1979

 

T. Jovanović

CHENGES IN SOME FACTORS OF COAGULATION DURING TNE PSYCHOPHARMACOTHERAPY OF PSYCHOSES

Simpozijum o psihofarmakoterapiji, Bratislava, oktobar, 1979

 

T. Jovanović

GAMALON KAO ADJUVANS  TOKOM PSIHOFARMAKOTERAPIJE INVOLUTIVNIH PSIHOZA

Pripremeljen za referisanje za Simpozijumu o psihofarmacima, Brartislava. Oktobar 1979,

 

T.Jovanović

PROBLEMI SAVLAĐIVANJE OTPORA TOKOM PSIHOTERAPIJE PARANOIDNIH PSIHOZA

Saopšten na III-em Kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Beograd, oktobar, 1979

 

T. Jovanović

O NEKIM ASPEKTIMA SPROVOĐENJA GRUPNE PSIHOTERAPIJE PARANOIDNIH PSIHOZA

Saopšten na III-em Kongresu psihoterapeuta Jugoslavije, Beograd, oktobar, 1979

 

T. Jovanović

DELOVANJE PROCENE NEKIH OBLIKA PONAŠANJA U PROCESU RESOCIJALIZACIJE BOLESNICA SA AKUTNOM PSIHOZOM

Pripremljen za saopštenje na III-em Kongresu psihoterapeuta, Beograd, oktobar, 1979

 

 

1980

 

T. Jovanović, J. Anđelković, M. Marković, V. Janković, S. Cvetanović, M. Damjanović, M. RakonjacF

ZBRINJAVANJE HITNIH BOLESNIKA U BEOGRADU

Referat na Svetovanju o aktuelnim problemima organizacije i razvoja psihijatrijske zdravstvene zaštite u Beogradu. Beograd, april, 1980. Štampano kao skripta.

 

Z. Vuković, R. Jocić, T. Prvulović, B. Mačefat, T. Jovanović, S. Kovačević, Lj. Lalović,, D. Kaluđerović

ULOGA I MESTO PSIHIJATRIJSKE BOLNICE ''DR LAZA K LAZAREVIĆ'' U SISTEMU PSIHIJATRIJSKE ZAŠTITE U BEOGRADU

Referat na Svetovanju o aktuelnim problemima organizacije i razvoja Psihijatrijske zdravstvene zaštite u Beogradu. Beograd, april, 1980. Štampano kao skripta.

 

T. Jovanović

O NEKIM REAKTIVNIM UTICAJIMA U NASTANKU PSIHOZA INVOLUTIVNOG DOBA

Saopšten na VI-om Čehoslovačko-Jugoslovenskom psihijatrijskom kongresu. Bratislava avgust-septembar, 1980. Štampani rezimei.

 

T. Jovanović

PARANOIDNO STANJE KAO ISPOLJAVANJE INVOLUTIVNIHPSIHOZA

Saopšten na VI-om Čehoslovačko-Jugoslovenskom psihijatrijskom kongresu. Bratislava avgust-septembar, 1980. Štampani rezimei.

 

T. Jovanović

SAMOUBISTVO KAO FENOMENOLOŠKA I MORALNA DILEMA

Saopšten na IV-om Jugoslovenskom simpozijumu o prevenciji samoubistva, Herceg Novi, septembar, 1980

Štampan u tematskom broju: Engrami, god. III, 1-2: 145, Beograd, 1981

 

T. Jovanović, Z. Vuković, Lj. Grubač, R. Banjanac

SAVREMENA ORGANIZACIJA KUĆNOG LEČENJA PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

Saopšten na I-om Kongresu zdravstvenih radnika Jugoslavije, Beograd, maj 1980

Štampan u Zborniku radova kongresa.

 

T. Jovanović, O. Manić O., .A. Tasković, J. Manić

POSTPARTUSNE PSIHOZE KAO FORMA AKUŠERSKOG TRAUMATIZMA

Saopšten na XXIV-oj ginekološko-akušerskoj nedelji

Štampan u Zborniku radova. Beograd, 1980

 

 

1981

 

T. Jovanović

DINAMIKA PARANOIDNOG STANJA POD DELOVANJEM FLUFENAZINA

Stručni sastanak, mart , Beograd

 

T.Jovanović, J. Manić, B. Stanković

DPRESSIVE ZUSTANDE ALS DIAGNOSTISCHES PROBLEM PERIODISCHER PSYCHOSEN

DEPRESVNA STANJA KAO DIJAGNOSTIČKI PROBLEM PERIODIČNIH PSIHOZA

21 INTERNACIONALNI NEUROPSIHIJATRIJSKI SIMPOZIJ

i tečaj za usavršavanja

Pula,  l6-13 juni, 1981

 

Jovanović T.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO U DOŽIVLJAVANJU SOMATSKIH BOLESTI PSIHOTIČNIH BOLESNIKA

Simpozijum o sveobuhvatnom lečenju psihoza.

 

T. Jovanović

MESTO MEDICINSKE SESTRE U OBJEDINJAVANJU U OBJEDINJAVANJU BOLNIČKE I VANBINIČKE PSIHIJATRIJSKE ZAŠTITE

Simpozijum o sveobuhvatnom lečenju psihoza.

 

 

1982

 

T. Jovanović

MOGUĆNOSTI POSTHOSPITALNOG LEČENJA REAKTIVNIH PSIHOZA

Simpozijum o posthospitalnom lečenju duševnih bolesti

 

E. Ahmetović, T. Jovanović

PROGRESIVNA NEGA I LEČENJE PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

Saopšten na Seminaru za zdravstvene radnike

 

T. Jovanović

SUICIDTENDENZEN UND – VERZUCHE BEI ARTERIOSCLEROTISCHER DEMENTZ

SUICIDALNE TENDENCIJE I POKUŠAJU SUICIDA KOD ARTERIOSCLEROTIČNE DEMENCIJE

22. INTERNACIONALNI NEUROPSIHIJATRIJSKI SIPOZIJ, saopštenje, štampano rezime

i tečaj za usavršavanje 8-13 juna, Pula, 1982

 

T. Jovanović

ELEKTROKONVULZIVNA TERAPIJA DEPRESIJE

Saopšten na VI-om edukativnom seminaru o depresijama, Beograd, juni 1982

 

T.Jovanović, O. Dimitrova-Jovanović

O NEKIM ASPEKTIMA NOZOLOGIJE POSLE POVREDE MOZGA

Engrami, god. IV, 3: 101, Beograd, 1982

 

 

1983

 

T.Jovanović

INTEGRATIVNI PRISTUP U TRETMANU PARANOIDNIH PSIHOZA

Saopšten na Oktobarskim susretima zdravstvenih radnika Srbije, Vrnjačka Banja, oktobar, 1983.

Štampan u zborniku sa Simpozijuma.

 

T. Jovanović

SUICIDALNO ISPOLJAVANJE – KAO RANI UZNAK SHIZOFRENOG PROCESA

Prihvaćen za I jugoslovenski kongres za prevenciju samoubistva

Ohrid, 20-22 aprila 1983

 

T. Jovanović

O NEKIM ASPEKTIMA PROBLEMA DIJAGNOSTIKE SUICIDALNIH POKUŠAJA U KRIZNIM STANJIMA

Prihvaćen za I jugoslovenski kongres za prevenciju samoubistva

Ohrid, 20-22 aprila 1983

 

 

S. Janković, T. Jovanović

INTEGRALNI PRISTUP U TERAPIJI PARANOIDNOG SINDROMA

Saopšten na Oktobarskim susretima zdravstvenih radnika Srbije, Vrnjačka Banja, oktobar, 1983.

 

Jovanović T., S. Mrđenović

PRISTUP SAVETOVANJU SA PORODICAMA PSIHOTIČNIH BOLESNIKA  

Saopšten na Oktobarskim susretima zdravstvenih radnika Srbije, Vrnjačka Banja,

 oktobar, 1983

 

T. Jovanović, J. Manić

SUICIDALNO ISPOLJAVANJE PARANOIDNIH BOLESNIKA

Saopšten na 23-em internacionalnom simpoziju , septembar,

Pula 1983. Štampani rezimea radova.

 

T. Jovanović, O. Dimitrova-Jovanović

O NKIM ASPEKTIMA NOZOLOGIJE PSIHOZA POSLE POVREDE MOZGA

Engrami 3; 101, Beograd, 1983

 

 

1984

 

T.Jovanović, J.Manić, Dimitrieva-Stanković Branislava

CELISHODNOST PRIMENE PSIHOHOTERAPIJE TOKOM GRUPNE PSIHOFARMAKOTERAPIJE PARANOIDNIH STANJA

Saopšten: 24 Interacional. Neruropsychiatrische sympozium, Pula, junu 1984

 

T. Jovanović, J. Manić

PRIMENA PSIHOFARMAKA TOKOM GRUPNE TERAPIJE PARANPOIDNIH BOLESNIKA

Peripremljen za saopštenje na 24-om internacionalnom neuropsihijatrijskom simpoziju, Pula, 1984

 

T. Jovanović

PARANOIDNI SINDROM I NJEGOV TRETMAN

Inovacija znanja iz neuropsihijatrije, Niš, 1984

 

P. Vidojković, P. Radivojević, T. Jovanović

ORGANIZACIJA PSIHIJATRIJSKE SLUŽBE PRI ZBRINJAVANJU URGENTNIH STANJA

Inovacija znanja iz neuropsihijatrije, Niš, 1984

 

T. Jovanović

MOGUĆNOSTI PSIHIJATRIJSKE BOLNICE U SVEOBUHVATNOJ PSIHIJTRIJSKOJ ZAŠTITI MENTALNOG ZDRAVLJA

Saopšten na V-om kongresu psihijatara Jugoslavije, Budva, oktobar, 1984

Štampan u zborniku radova.

 

 

1985

 

T.Jovanović

PARANOIDNI RAZVOJ I DINAMIKA PSIHOTIČNIH STANJA

Saopšten na IX Čehoslovačko-Jugoslavenskom kongresu , Češke Budjejovice, junu 1984

Štampan rezime radova.

 

T.Jovanović, Stanković Branislava, R.Milićević

PSIHOTERAPIJA KAO NUŽNOST U KOMPLEKSNOM TRETMANU PARANOIDNIH BOLESNIKA

Saopšten na IX Čehoslovačko-Jugoslavenskom kongresu , Češke Budjejovice, junu 1984

Štampan rezime radova.

 

T. Jovanović

KORELACIJA SEKTORSKE  SVEOBUHVATNE PSIHIJATRIJSKE ZAŠTITE ISPECIJALNE BOLNICE I DOMOVA ZDRAVLJA

Pripremljeno za savetovanje u sklopu Elaborata o opravdanosti integracije Zavoda za bolesti zavisnosti i Neuropsihijatrijske bolnice «Dr L. Lazarević» Bgd., septembar 1985

Uvršćen u program za II kongres domova zdravlja Jugoslavije, Struga, oktobar, 1985

 

T.Jovanović, D.Kaluđerović, B. Dimitrijeva-Stanković B.

STUPOR KAO UREGNTNO PSIHIJATRIJSKO STANJE

Oktobarski susreti zdravstnenih radnika Srbije, Zlatibor, oktobar 1985,

Štampan u zborniku radova

 

B. Dimitrieva-Stanković , T. Jovanović, R. Marković

PRIMENA AKUPUNKTURE U STANJIMA STUPORA

Saopšten na Oktobarskim susretima Saopšten na savetovanju zdravstnenih radnika Srbije, Zlatibor, oktobar 1985.

 

T. Jovanović

ULOGA SREDINSKIH FAKTORA U DEKLANŠIRANJU PSIHOZA

Simpozijum o lečenju duševnih poremećaja.

 

T. Jovanović

O NEKIM RELACIJAMA MEDICINSKA SESTRA- PSIHIJATRIJSKI BOLESNIK

Simpozijum o lečenju duševnih poremećaja.

 

 

1986

 

T. Jovanović

PSIHOTERAPIJA PARANOIDNIH STANJA

Engrami, Vol.8 ,3-4:207-220, Beograd, 1986

 

T. Jovanović

ULOGA KONFLIKATA U DEKLANŠIRANJU PSIHOZA ODMAKLOG ŽIVOTNOGA DOBA

Simpozijum o lečenju psihoza

 

T. Jovanović

PRILOG DIFERENCIJALNOJ DIJGNOZI SHIZOFRENIJE I REAKTIVNIH PSIHOZA

Saopšten na Međunarodnom naučnom skupu O SHIZOFRENIJI, Beograd,

septembar, 1986

Štampan u tematskom broju Engrama, god. IX, br. 1-2, Beograd, 1987

 

 

1987

 

T. Jovanović, G. Paunović, B. Dimitrieva- Stanković

NEKI ASPEKTI SUICIDALNIH POKUŠAJA ALKOHOLIČARA

Saopšten na Kongresu psihijatara Jugoslavije , Novi Sad, oktobar, 1987

 

T. Jovanović

PSEUDOPSIHIPATSKA STANJA POSLE PSIHOTIČNIH ŠUBOVA

U pripremi za Program Sc.,1

 

T. Jovanović

KRITIČKA PROCENA KLOZAPINSKE I DOPAMINSKE HIPOTEZE SHIZOFRENIJE

U pripremi za Program Sc.,2

 

T. Jovanović

VREDNOST BIOHEMIJSKIH FAKTORA U SHIZOFRENIM PSIHOZAMA

U pripremi za Program Sc.,3

 

T. Jovanović

ULOGA NUKLEUSA KAUDATUSA U POJAVI PSIHIJATRIJKIH FENOMENA

U pripremi za Program Sc.,4

 

T. Jovanović

ŠTA NAM PRUŽA SINAPTIČKA TEORIJA SHIZOFRENIJE

U pripremi za Program Sc.,5

 

T.Jovanović

MOGUĆNOSTI KOMUNIKACIJE SHIZOFRENIH BOLESNIKA

U pripremi za Program Sc.,6

 

T. Jovanović

MOGUĆNOSTI PSIHOTERAPIJE SHIZOFRENIH BOLESNIKA

U pripremi za Program Sc.,7

 

T. Jovanović

TOK I ISHOD SHIZOFRENIJE

U pripremi za Program Sc.,8

 

 

1988

 

T. Jovanović

PRILOG DIFERENCIJACIJI PSIHOPATSKIH LIČNOSTI

U pripremi za Program Sc 9

.

T. Jovanović

O SMRTNOSTI HOSPITALIZOVANIH PSHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

Stručni sastanak psihijatara – Beograd

 

T. Jovanović

RELATIVISTIČKI CENTRIRANA PSIHOTARAPIJA PARANOIDNIH STANJA

Seminar posvećen psihoterapiji, Beograd

 

O. Jovanović, T. Jovanović

PROBLEM DEFINICIJE bioenrgije

U knjizi: SVI NAJBOLJI, koju je priredila S.Grahovac

Litera, Beograd, 1988

Objašnjenje: ovaj tekst je napisao T.Jovanović, ali je M. Bjelogrlić zahtevao da se njegovo ime izostavi. Razlog nije objašnjen.

 

1989

 

T. Jovanović, G. Paunović, B. Dimitrieva-Stanković

SUICIDALNI POKUŠAJI ALKOHOLIČARA

Engrami, Vol.11,No 1-2:85. Beograd, mart, 1989

 

T. Jovanović

PSIHOFARMAKOTERAPIJA SHIZOFRENIJE

Referat na Edukativnom seminaru iz psihijatrije, Beograd, mart 1989

Umnožen za učesnike Seminara

 

T. Jovanović

PRILOG DISKUSIJI O KLASIFIKACIJI DUŠEVNIH BOLESTI

Stručni sastanak psihijatara – Beograd

 

G. Paunović, T. Jovanović

NAŠA ISKUSTVA SA POSTHOSPITALNOM GRUPNOM TERAPIJOM

Saopšten na Seminaru posvećen grupnoj psihoterapiji.

Štampan: Avalske sveske 9, Beograd, 1989

 

G. Paunović, T. Jovanović

POST TRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ POSLE SAOBRAĆAJNIH UDESA

Saopšten na III-em naučnom sastanku saobraćajne medicine, Beograd, oktobar, 1989

Štampani rezimei radova

 

 

1990

 

G. Paunović, T. Jovanović

PSIHIJATRIJSKI PROBLEMI VEZANI ZA HIRURGIJU MOZGA

Saopšten na Prvom simpozijumu VMA januar, 1990

Štampani rezima radova

 

T. Jovanović

PARANOIDNI SIBDROM KAO HITNO PSIHIJATRIJSKO STANJE

Referisan na «Simpozijumu o urgentnoj psihijatriji», Beograd, 1989

Engrami Vol.No 2:205-210, Beograd, juni 1990

 

G. Paunović, T. Jovanović

SAVREMENA SHVATNJA O KLASIFIKACIJI PARANOIDNIH STANJA S POSEBNIM OSVRTOM NA PARAFRENIJU

Engrami  Vol.No 2, Beograd, juni 1990

 

T. Jovanović, J. Manić, V. Grujić

THE INFLUENCE OF THE SOCIETY IN THE PHENOMENON OF SCHIZOPHRENIA AND REACTIVE PSYCHOSIS

Rad pripremljen za Kongres psihijatara sveta.

 

T. Jovanović, G. Paunović, B. Dimitrieva-Stanković

SUICIDALNI POKUŠAJI U ALKOHOLIČARA

Saopšten na Kongresu psihijatara Jugoslavije, Novi Sad.

Predat za štampu Zbornika kongresa.

 

G. Paunović, T. Jovanović

POST TRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ POSLE SAOBRAĆAJNIH UDESA

Saopšten na Seminaru posvećen grupnoj psihoterapiji

 

T. Jovanović

PROBLEMI DIJAGNOSTIKOVANJA I FORENZIČKI ZNČAJ ATIPIČNOG NAPITOG STANJA

Engrami, Vol. 12,No 3-4:, 413-420, Beograd, Decembar, 1990

 

1991

 

 

T.Jovanović, B. Dimitrijeva-Stanković, G. Paunović

DINAMIKA PARANOIDNOG SINDROMA U ALKOHOLIČARA I ALKOHOLNIM PSIHOZAMA

Pripremljeno za štampu.

 

G. Paunović. T. Jovanović, B. Dimitrieva-Stanković, A. Đorđević

SUICIDALNOST ALKOHOLIČARA

Simpozijum zdravstvenih radnika

 

T. Jovanović

SUICIDALNOST – I ATROFIJA MOZGA –PREVASHODNO FRONTALNOG REŽNJA

Rad pripremljen za objavljivanje.

 

T. Jovanović, B. Dimitrieva-Stanković, A. Damjanović

FLORMIDAL (METRONIDAZOL) U LEČENJU DELIRIJUM TREMENSA

Rad pripremljen za objavljivanje

 

T. Jovanović

SUICIDALNOST – INTELEKTUALCI - PSIHOANALITAČARI

Rad pripremljen za objavljivanje.

 

T. Jovanović

STRES I NJEGOVA ULOGA U POJAVI BOLESTI

Simpozijum zdravstvenih radnika

 

T. Jovanović

INDIKACIJE I KONTRAINDIKACIJE NEKIH VERBALNIH I MANUELNIH TEHNIKA U ODREĐENIM NOZOLOŠKIM ENTITETIMA

Simpozijum zdravstvenih radnika

 

 

1992

 

 

T. Jovanović

SPASOJE VLAJIĆ: LEČENJE ZVUKOM I BOJAMA

Za recenziju istoimene knjige.

«Miroslav», Beograd, 1992

 

O. Dimitrova-Jovanović, T.Jovanović, B. Dimitrieva-Stanković

PSIHIČKE SMETNJE U PCIJENATA SA INDURATIO PENIS PLASTCA  I NJIHOVA REHABILITACIJA

IX –i kongres psihijatara Jugoslavije, Beograd, Oktobar 1992

 

T. Jovanović,  D. Manojlović, O. Dimitrova-Jovanović

INDURATIO PENIS PLASTICA I NEUROTSKE POTEŠKOĆA

IX –i kongres psihijatara Jugoslavije, Beograd, Oktobar 1992

 

T. Jovanović

SAVREMENI MISTICIZAM

Pripremljen za Simpozijum o praznovericama

 

 

1993

 

Z. Dimitriev, O. Dimitrova-Jovanović, B. Dimitrieva-Stanković, T. Jovanović,

D. Savić-Koković

U TUCAJ NEKIH METREOLOŠKIH POKAZATELJA NA EMOCIONALNI ŽIVOT B0LESNIKA

Saopšten na Simpozijumu o uticaju meteoroloških faktora na zdravlje

 

T. Jovanović

SUICIDALNOST – ATROFIJA MOZGA – ALKOHOLIZAM

U pripremi za objavljivanje

 

T.Jovanović

PORODICA KAO IZVOR PSIHOLOŠKIH KONFLIKATA

U pripremi za objavljivanje

 

 

1994

 

T.Jovanović

ODNOSI PSIHIJATRIJE SA DRUGIM NAUKAMA

U pripremi za stručni sastanak, 1994

 

 

T. Jovanović

TRADICIONALNA MEDICINA PRAZNOVERJE I SAVREMENI OBLICI OBMANJIVANJA

U pripremi za objavljivanje, 1994

 

 

T0. Jovanović

RAZMIŠLJANJA O SANOVNIKU SLAVIŠE IVKOVIĆA

Štampano u istoimenoj knjizi, Beograd, 1994

 

 

1995

 

T. Jovanović

SVEST – MOGUĆNOSTI U KLINIČKOJ PRAKSI

U pripremi za objavljivanje

 

T. Jovanović

TELEPATIJA IZMEĐU OKULTIZMA I REALITETA

Rad u pripremi

 

T. Jovanović

ALKOHOLNA LJUBOMORA

Rad u pripremi

 

 

1996

 

T. Jovanović

MEDICINA IZMEĐU NAUKE I MAGIJE

Infarm, br.4: 17, Beograd, mart 1996

 

T.Jovanović

SAVRENENI PRISTUP U ORGANIZACIJI KUĆNOG LEČENJA PSIHIJTRIJSKIH  PACIJENATA

Rad poslat kolegi Vuletu, 08.05.96, radi štampe, za Leskovac

 

T. Jovanović

O NEKIM MODALITETIIMA SVESTI

Saopšten na: ESCPD, Svest naučni izazov XXI veka, Beograd, septembar, 1996

Štampan u Zborniku radova ECPD seminara

 

T. Jovanović

INTERAKCIJE PSIHOFARMAKA

Infarm, br.6: 6, Beograd, oktobar, 1996

 

T. Jovanović

PRIMENA PETODIMENZIONALNOG TRETMANA – USLOV USPEŠNOG LEČENJA PSIHIJATRIJSKIH POREMEĆAJA

Referat u knjizi «Misli koje leče», Beograd, 1996

 

 

1997

 

T. Jovanović, B.Dimitrieva-Stanković

APPLICATION OF FIVE DIMENSIONAL SYSTEM IN CURING PSYCHOSIS

6th World Congress on Rehabilitation in Psychiatry, Belgrade, August, 1997

 

T. Jovanović

REINTEGRATIVE RELATIVISTICALI DIRECTED PSYCHOTHETRAPY

6th World Congress on Rehabilitation in Psychiatry, Belgrade, August, 1997

 

O.Dimitrova-Jovanović, T.Jovanović, B. Dimitrijeva-Stanković

PSIHIČKE SMETNJE U PACIJENATA SA INDURATIO PENIS PLASTICA I NJIHOVA REHABILITACIJA

6-i Međunarodni kongres o rehabilitaciji u psihijatriji, poster, Beograd, avgust 1997

 

T. Jovanović

NEKA RAZMIŠLJANJA UZ «SNOVE» SLAVIŠE IVKOVIĆA

Recenzija za istoimenu knjigu, Beograd, 1997

 

 

1998

 

T. Jovanović

FENOMENOLOGIJA I MODALITETI SVESTI

Štampan u dva nastavka: «Leskovčanin», God.III, br. C/7, septembar 1998, i

br. C/8, decembar 1998

 

 

1999

 

T. Jovanović

REČNIK SNOVA –

manje poznati termini

Pripremljeno za štampu, decembar, 1999

 

 

2000

 

T. Jovanović

FOKALNA TEORIJA SNOVA

«Leskovčanin», God.V, br. C/12, februar, 2000

 

T. Jovanović

SENTENCI – KAO FORMA DUHOVNE PSIHOTERAPIJE

Naša iskustva u njenoj primeni

U pripremi za prikaz

 

2001

 

T. Jovanović

RECENZIJA KNJIGE O HOROSKOPU VLADIMIRA KRASIĆA

Recenzija za «Knjigu o horoskopu», Beograd, decembar, 2001

 

2002

 

T.Jovanović

O PARASVESTI VLADIMIRA KRASIĆA

Štampana u knjizi V.Krasića «Knjiga o horoskopu», Beograd, 2002-04-15

 

T. Jovanović

RECENZIJA KNJIGE SPASOJA VLAIĆA «SVI TESLINI MILENIJUMSKI DAROVI»

U pripremi za štampu

 

 

T.Jovanović

GENEALOŠKA LJUBOMORA – IZ KLINIČKE PRAKSE

U knjizi Panića, M.Jovanovića, B. Panića: LJUBOMORA, Elit'Midica, Beograd, 2002

 

T.Jovanović

MOJI SUSRETI SA MILANOM MILADINOVIĆEM

U knjizi: Milan Miladinović, čovek hhumanista

Grupa autora,Beograd, 2005

 

T. Jovanović

RECENZIJA KNJIGE NUMEROLOGIJA

Anđele Slobodine, autor i izdavač, Beograd, 2006

 

T. Jovanović

RECENZIJA KNJIGE RASPETI ŽIVOT

Ružica Pavlović, autor i izdavač, Beograd, 2006

 

 

SVEOBUHVATNA HUMANITARISTIČKA FILOZOFIJAs

 

            UVODNA RAZMATRANJA

 

            Svaki čovek ima pravo na (1)čuvanje svoga tela; teži slobodi, pravdi, istini, komunikaciji; (2)potrebu za duhovnim sadržajima; može negovati moralnei duhovne, religiozne poterebe; (3)sa okolinom adekvatan odnos: sa roditeljima, decom, u ljubavi, sreći komšijama, u opštini, državi i drževe međusioobno; i sa zadovoljstvom (4)obalja posao koji će mu omogućiti egzistenciju i kod pojedinaca udovoljiti potrebi za altruizmom. Kao pravu nagradu za svo svojeaktivnosti ima pravo na  (5)rekreativne radosti, zadovoljstva i uživanja  i radostima spstvene egzistencije.

Uvek nije moguće imati sve ove potrebe, pa radi toga nastaju niz mogućih kombinacija, nepredvidljivih situacija u kojima je pojedincu odista teško da se snađe. Sukobi se javljaju kao potreba egzistencije pojedinca, kada nije u stanju da istovremeno sredi sve potrebne ali nužne mere za njegov opstanak.

 

Humanistička filozofija ima svoj začetak u dalekoj istoriji. Mi ćemo se podsetiti o čemu se radi. .Prva dimenzija to je voditi računao svome telu; potom o drugoj dimenziji to je problematika o svojoj duši; treće radi se o društvu, o okolini koja okružuje svakog pojedinca; četvrta dimenzija pretpostavlja postojanje radnih aktivnost od kojihse egzistira i na kraju, peta dimenzija pretpostavlja da se radi o rekreacijii o doživljavanju radosti, u lepoti u sadržajima.

 

Sokrat se trudio da odgovori na moralne dileme svoga doba, da predloži mudrosti svoga vremena, pošto je ukazao da je pošten stav prema istini u mudrosti saznanja veća od božanskih zbivanja.

 

Platon je uvek bio aktuelan sa svojim dijalogom verom u ljudsku sudbinu, kao u večitoj borbi kroz problem života i kako izbeći smrt, koja je neumitna. Kroz različite kontekste koji se prelamaju u Fedoni u stalnoj potrebi za nadom i poverenjem.

 

Aristotel je svoj pomirljivi, sintetički stav zasnovao svoju (meta) fiziku na jednoj za to vreme vrhunskoj naučnoj fizici. No ni on se nije mogao spasiti progona vlastodržaca nad dušama (sveštenika) i svetovnih vladalaca. Bio je daleko ispred svog vremena.

 

U srednjem veku filozofska misao je manje-više bila pod uticajem crkve, zamagljena religijskim problemima, čije pravce je određivala crkva. Svako protivljenje religijskimodnosno crkvenim dogmama ne samo da je zahtevalo izopštavanje, nego je bilo opasno po život.

Mnogo je žrtava koji su radi istine u nauci stradali na tazličite načine.

Bruno Đordano, ital. Dominikanac, filozof, tvrdio da se zemlja okreće oko sunca; izjednačavao prirodu i boga. Inspirator ne samo Herdera, Getea…Spaljen kao jeretik.

Spinoza Baruh je izjednačio boga i prirodu, tvrorac panteizma. Bog je sveobuhvatna priroda. Radi toga je isključen iz jevrejske verske zajednice.

 

Kant shvata filozofiju ovog sveta onako kako mu je pružila fizika koju je predložio Njutn.

 

Hegel brine o tome da svet ideja poveze sa čovekom koji se budi od zabluda u kojeg su ga ubacuje sumnje oko postojanje ili nepostojanje Boga. U svakom slučaju svojom mišlju se poistovećuje sa romantizmom svoga doba.

Hegel je usavršio dijalektiku i njome inspirisao mladog Marksa. Postavio je pitanje o apsolutnoj slobodi i istorijskoj odgovornosti. Marks je bio inspirisa idejom humanizma, ali u to vreme (sredina XIX veka) stanje teško eksploatisanih proletara, doveo je do krilaticece da se oni ujedine za svoja prava. Time je ukazao da prazna retorika o humanizmu je bespomoćna ako se ne preduzmu mere za njeno praktično realizovanje.

 

Svaka filozofija teži apsolutnoj istini, tačnije teži vanvremenskoj univerzalnoj istini, koja bi važila za sva vremena i za sve ljude. Tako sama filozofija postaje sebi problem i kako da sazna samu sebe. kako da se taj istorijski karakter, pa tako i relativnost filozofskih učenja, sa pitanjem da li se može pomiriti za sva vremena?

 

Engels je ukazao da ljudska misao povezana kroz Poreklo čoveka u skladu sa Darvinovom teorijom evolucije i čovekom vladaju sem bioloških, vladaju i ekonomski zakoni, a da se Bog može zanemariti, ili da katkad se njemu mora težiti, kao to zahteva Malbranš.

 

Kako je ekonomija dovela do revolucije i rata, egzistencijalisti su se okrenuli pojedincu, bilo protiv (Sartre) ili sa Bogom (Huserl, Jaspers), ali da je teskoba koju nam nameće život kao neumitna stvarnost (Hajdeger).

 

From Erich je dokazao da marksizam može biti i human.

Pokazalo se da je svaka epoha posebno osetljiva na neke uslove koji su drugojače u odnosu na neke vidove problema, koji uvek neumitno iskrsavaju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 KNJIGE TIHOMIRA JOVANOVIĆA

U  š

 

 

 

Tohomir Jovanović

 ŽIVOT U PET DIMENZIJA

 

 

Tihomir Jovanović

                                         Ž   E   N   A

                                           IZMEĐU 

                                  R A J A  I  P A K L A

 

                                                     Ili

 

                            Ž E N A   I   M U Š K A R A C

ONO ŠTO NE RAZUMEJU

 

 

 

 

 

Tihomir Jovanović

                                   MIŠLJENJE

                                               IZMEĐU

 IDEJE          I          MOZGA

 

 

Tihomir Jovanović

           ZABORAVLJANJE

                          ILI

                KAKO SAČUVATI SEBE

 

 

Tihomir Jovanović

S N O V I   KROZ   F O K U S

 

 

 

Jovanović Tihomir

                                                         G  O  V  O  R

                                                  IZMEĐU PAMĆENJA I MIŠLJENJA

 

TihomirJovanović                                                                                                                 

Z D R A V L J E    J E   N A Š E

 

 

 

 

 

U TOKU JE PRIPREMA:

 

MORAL KAO LJUDSKA KATEGORIJA

I

INDEKS MORALNE INTELIGENCIJE

 

 

 

HUMANISTIČKA SVEOBUHTNA FILOZOFIJA

 

 

 

SAZREVANJE ČOVEKA KOZ SAZREVANJA ČOVEČANSTVA

 

 

PRILOZI ZA BIOGRAFIJU –  T. JOVANOVIĆA - TOĆE             

Prvih godina rastao u rodnoj ctnotravskoj mahali Zlatanci, zaseok Gornji Strumićevi To su bile planine bukovih šuma, ispresecane bistrim, brzim potocima. Leti su to obasjana beskrajno lepa zelena prostranstva, punih mirisnim travama i plavetnilom sunca, a zimi uz zavijanje vetrova i navejanim dubokim neprohodnim snegovima.

Od svoje pete godine je u Leskovcu. Igrajući se na divljim obalama tada neukroćene reke, koja i nosi pravi naziv – Veternica. Zimi se klizao po njenoj zaleđenim obalama, a leti se kupao hvatao ne samo ribe, u toj nepredvidljivoj reci.

Od škole nikada nije izostao, čak i kada je, možda, bio i bolestan. Bio među najboljim učenicima u osnovnoj školi, a u Građanskoj najbolji. U osnovnoj školi posebno se isticao kao najbolji iz Veronauke. Od nastavnog sveštenika, 1938 godine, posebno pohvaljen kao nabolji učenik i dobio nagradu – srebrni krst.

Od svoje sedme godine bio opsednut stripovima, Mika Miša, Mikijevog Carstva, Velikog zabavnika, Plavog i Malog zabavnika, - i u toj formi upoznat sa Afrikom, Severnom i Južnom Amerikom, Azijom, Australjom, Svernim i Južnim Polom, planetama oko Sunca, kao u čitavom Vasionom. Ideali su mu bili: Fantom sa psom Devilom, Flaš Gordon, Zigomar sa Či-Jangopm, princ Koneli i svi koji se borili za dobrobit svih ljudi na svetu. Sam je izmišljao epizode, crtao i izdvao svoje stripove i njih «prodavao». Do para za kupovinu stripova, a i nekih knjiga je dolazio na taj način što je bio nagrađivan za niz usluga u komšiluku, a posebno prilikom nošenja kofera na železničku stanicu u Leskovcu.

Aprila 1941.godine, prilikom propasti Kraljevine Jugoslavije posmatrao pljačku po leskovačkim magacinima, a i po vagonima na železničkoj stanici od strane neroda. Napunio je jedan džak sa knjigama razbacanih po vagonu iz neke biblioteke. Zbog toga «lopovluka» žestoko kažnjen od svoga oca. Tokom rata, sa svojim ocem radio kao pomoćni radnik na popravci kuća porušenih i oštećenih prilikom bombardovanja u aprilskom ratu.

Završio je Višu osnovnu školu i planiran od roditelja da nastavi kao stolarski zanatlija, ali je septembra 1941.godine u Leskovcu novoformirana Građanska škola, pa je umesto u zanatlijsku, bio upisan u ovu. Kao najbolji učenik u toj školi se u svemu isticao, bio pohvaljivan, a posebno u crtanju i vajanju. Tada je odlučio «da postane vajar i slikar». Bio je ushićen knjigom Mereškovskog «Vaskrsli bogovi» i delima Leonarda da Vinčija, koji mu je postao uzor u radu i stvaralaštvu. Rat koji je besneo oko njega, bio je beznačajan, jer je samo želeo da se posveti umetničkom stvaralaštvu.

Sukob četnika i partizana je doživljavao kao tragediju Jugoslovneskih naroda, a posebnog Srpskog naroda. Doživljavao je «kako su svi bili protiv partizana», divio se njihovoj neustrašivoj borbi kao «sami protiv svih». Komuniste je doživljavao kao borce za opštu pravdu i divio se njihovoj neustrašivosti. Čim mu se ukazala prilika pristupio tom pokretu, kao omladinac ptihvatio revolucionarni pokret u Leskovcu 1944. godine, i stupio u NOV.

Nakon demobilizacije, 1945-godine u Nišu, radio u propagandnom centru Narodnih novina, a istovremeno pohađao Nižu likovnu školu. Na poziv svog učitelja Boška Karanovića, polagao je prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnostu u Beogradu, gde je došao sa zakašnjenjem od dva dana. Dobio je nezvanično obaveštenje «da nije položio ispit».

Kao gimnazilac, u Nišu i Leskovcu je radio na formiranju slobodoumnog kružoka, pod nazivom Kružok mladih naučnika (KMN) na kome su bili izučavane tekovine svih koji su doprineli razvoju ljudske misli. Od Anaksimandra, Anaksagore, Demokrta, Aristotela, Platona, Spinoze, Dekarta, Lajbnica, Ž.Ž. Rusoa, Marksa, Engelsa, Svetozara Markovića, Tucovića, Lenjina, a kritički Trockog, Staljina i Tita. U kružoku su bili uključeni saradnici iz Leskovca, Niša, Čačka, i Pančeva. Izučavali su dela Leonarda, Njutna, Tesle, Ajnštajna, Nilsa Bora. Pravo razočarenje u politiku komunista doživeo je 1948.godine, povodom rezolucije Imforbiroa. Postalo mu je jasno, da oni neargumentovano blate jedni druge, da su neprincipijelni i da se brinu za svoju ličnu egzistenciju, i da formiraju logore za mučenje neistomišljenika, shvatio da se ne može baviti politikom jer nije bilo uslova za njegove «huminističke opšte ljudske» principe. Odlučio da se bavi medicinom i naukama koje se tiču ljudskog bitisanja. Obzirom na brojne političke, filozofske i moralne dileme, odlučio da se bavi problemima ljudske duše, koja je produkat mozga.

Nakon uspešnog maturiranja, juna 1949.godine, kao jedan od najboljih maturanata na svečanom skupu, nagradjen je u Beogradu, satom Ministrarstva zdravlja NR Srbije.

Bio je demonstrator za predmet Marksizma-lenjinizma koji se predavao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, 1949 do 1952.godine. Nastavnik tog predmeta bio je Janez Stanovnik. Takodje je bio deonstrator za predmete Fiziologija i Biohemija tokom četiri godine, l952 do 1955. godine. Radio na izučavanjuju rada srca: uspeo da održi žablje srce, izvan organizma, u Ringerovom rastvru čitave tri nedelje, menjajući ovu tečnost oko srca. Tokom 1955/56 bio je član kolegijuma Medicinskog podmlatrka, studentskog časopisa.

Posebne edukacije: kao lekar leskovačke bolnice bio je na kursu l958.g. na seminaru u Beogradu, za lečenje alkoholičara. Radio u svojstvu priučenog psihologa na profesionalnom usmeravanju učenika u Leskovcu. Bio na čestomesečnom usavršavanju na Institutu Sudske medicine u Beogradu. Tokom 1957 do 1960 godine, bio je obducent u Leskovačkoj bolnici i sudsko medicinski obducent odnosno veštak za Leskovački srez.

 

Kao lekar Neuropsihjatrijske klinike u Skoplju, posebno je bio obučavan kod prof. dr Petra Fildiševskog iz oblasti Neuroficiologije i Elektrorncefalčografije. Bio na kursu iz Nerooftalmologije na Očnoj klinicu u Skoplju, i od 1962 godine bio konsultant iz Neurooftalmologije, za potrebe klinike na kojoj je radio.

 

Tokom svoje specijalizacije iz Psihijatrije u Zagrebu, posebno bio obučavan iz psihoterapije psihoanalitičkog smera kod prof. dr Stjepana Betlhajma (učenika Sigmunda Frojda) i doc. dr Duške Blažović. Bio na obuci kod doc. dr Nenada Bohačeka, na Klinici u Maksimiru, ali i Duševnoj bolnici «Vrapće», i Psihijatrijskom odjele kod prof. dr V. Hudolina, na posebnoj obuci za lečenje alkoholičara.

 

Godine 1964. bilo mu je ponuđeno mesto  za lekara neuropshijatra na VMA, ali je prihvatio poziv za načelnika Odeljenja «B» Psihijatrijske bolice – Beograd. Najpre je to odeljenje bilo locirano na Guberccu, aonda ga je oformio u Padinskoj Skeli, 1965 godine. Tokom svog rada kao lekar redovno je radio u okviru Crvenog krsta, bio član Mekedonskog lekarskog društva, član Hrvatrskog lječničkog društva i član Srpskog leraskog društva (SLD). U periodu 1965- 1967 bio je blagajnik Neuropsihijatrijske sekcije SLD. Stalno je radio na humanitarnim poduhvatima koje bi se sprovodil u okviru bolničkih ili vanbolničkih institucija.  .

Aktivno se bavi pisanjem od 1944.godine – kada je počeo da piše Auto-spise, forme dnevnika tokom okupacije u Leskovcu i nakon oslobođenja.

Kao Ekspeditor za propagandu Komande područja u Leskovcu, 1945.godine pisao je za Zidne novine niz članaka i pesama, koje su isticale vrline boraca NOV i POJ.

Bio je aktivni član Literarne sekcije leskovačke gimnazije «Vulović», gde je čitao svoje pripovetke i eseje, kao i neke od svojih pesama.

Član je Književnog kluba «Branko Čopić», Književnog kluba «Slobodan Marković- Markoni» , kao i Saveza književnika Jugoslavije, u Beogradu.

 

U braku je od 1960.godine. Žena mu je sada u penziji, drsci Olga Dimitrova-Jovanovič, specijalista za Fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, bila je profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ima dva sina, Alaksandra i Nenada. Aleksandar je lekar, bio na obuci na klinici Mejo u SAD, a sada je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Dandiju. Sin Nenad je biolog i magistar medicinskih nauka, u radnom odnosu Kliničkog centra u Beogradu.